Угричић Јевтимије, родио се у Смедереву године 1800 од оца Павла и матере Стеване.
Дед Јевтимијев, Марко, доселио се је из Лике у село Сурдук у Срему. Ту је родио сина Павла, и оженио га 1790 године. Овај је Павле, после, прешао у Смедерево и постао најпре учитељ, за тим свештеник и, најпосле, прота смедеревски, а преминуо је 1837.1
Јевтимије Угричић свршио је основну школу у Смедереву, гимназију у Карловцима, философију у Пешти, а богословију опет у Карловцима.
У Србију се вратио у јесен 1824 године, и замолио се Кнезу Милошу за службу. Кнез га постави за писара оној Конзисторији у Крагујевцу којом је управљао архимандрит Мелентије Павловић, и против које су ондашње владике протестовале. У тој дужности остао је Јевтимије до лета 1825, када је постао писар код митрополита Агатангела, а пошто овај оде у Цариград за патријарха, Угричић је остао и даље писар при митрополиту Ћирилу до краја године 1826, каде је Ћирило умрьо.
Године 1827, Угричић је послан у Брусницу за писара Господару Јовану Обреновићу. Из Бруснице је узет опет за писара у канцеларију Кнеза Милоша, где је служио до почетка године 1834.
Године 1834 марта 31, постављен је за секретара великом сердару подунавском Јокси Милосављевићу у Пожаревцу.
Године 1835 фебруара 25, постао је актуар смедеревског окружног суда; доцније, 25 марта те године, постао је председник истога суда, а 23 маја те године преименован је од председника за исправника, јер су тада и суд и политичка управа уједно названи „исправничество“.
Године 1838 фебруара 1 постављен је за члана у рудничком магистрату, па је отуда 1839 марта 16 враћен за помоћника смедеревском начелнику.
Године 1840 септембра 14, постављен је за начелника промишљености у попечитељству финанције.
Године 1842 декембра 28, постао је члан апелационом суду, а године 1846 декембра 31 председник истом суду.
Године 1855 фебруара 10, постављен је за члана врховном суду, доцније је био потпредседник па и председник томе највећем суду.
Године 1858, при промени династије у Србији, Јевта Угричић био је најпре члан привремене владе, а доцније, кад Кнез Милош ту владу телеграфом разреши, и постави Стевчу Михаиловића за свога местозаступника, Угричић је означен као помоћник местозаступнику Стевчи.
Године 1859 јануара 28, поставио га је Кнез Милош за попечитеља правде и просвете, а те исте године 27 септембра, вратио га је на старо место у касациони суд.
Године 1861 октобра 14, постављен је за члана државном савету у ком је звању остао до 29 јуна 1869, када је пензионован.
Иза тога живео је у својој кући у Београду, где је и преминуо 14 октобра 1886, и сахрањен је код цркве Св. Марка у Палилули.
Угричић је имао од владалаца ове знаке одликовања:
Од Њ. В. Краља Милана орден Белога Орла, и од султана Нишан ифтихар.
Угричић био је средњега раста, увек добра здравља, живљења смерна, а нарави тихе.
Осем српског језика, знао је немачки и латински.
У суђењу је био праведан ма чија парница била.
У приватном животу био је смотрен и, особито у старост, више осамљен. У младости је радо ловио, и одевао се укусно по турском обичају, за то га је Кнез Милош у шали звао: Ефендија, и по некад: Ћевап-Ефендија.
Покојни Чича Срећко, који се много парничио око своје воденице, кад би изгубио парницу у великом суду, рекао би:
— Море, људи, не зна Угрица што је воденица!
А кад би добио, обрнуо би изреку:
— Без Угрице нема праведне пресудице!
- Кнез Милош је, 1 јануара 1836, дао у новине оваку објаву: „Будући да неки између чиновника српских, иначе способни и честни људи променили су своја сопствена презимена, и узели друга, мислећи да се тим као увеличавају, и већу себи чест задобивају: то да би их опоменули на мудрост, и правилно употребленије презимена својих, објављујемо их овде, као:
„Јевтимије Угричић није се од старина Угричић звао, већ узео је то презиме од Угрице војводе, који њему није био ни род ни помози Бог. Он треба да се зове по оцу, који је Прота, и име му је Павле, дакле Протопоповић или Павловић“. Даље се помињу још Димитрије Тирол и Јаков Јакшић. ↩︎