Томић Благоје, родио се је 1779 године у селу Книћу, у Гружи, а отац његов, Тома Радуловић, доселио се озго од Сенице.
Благоје је био човек отресан још за првога устанка. Године 1815, кад су Милошев брат Јован и други пријатељи његови хтели се закрвити с Турцима, они су дошли у Кнић, Благоју Томићу, па су с њим у друштву ударили на Турке порезнике у селу Коњуши, потукли их, и пореске новце које су од њих узели, однели Кнезу Милошу да их употреби на народни устанак.
После тога, Благоје Томић се је налазио увек уз Кнеза Милоша као његов момак. Кад је пак Вучић постао Гружи старешина, Благоје остави момаштво и оде у Кнић кући, где је живео до смрти.
Кнез Милош, пуштајући Благоја из своје службе, дао му је писмо којим њега и његову кућу за свакад ослобођава од пореза и од свих дажбина државних и општинских.
Пред смрт своју, Благоје се разболи, па нареди да га однесу у манастир Враћевшницу, у околини које је провео многе важне дане. Ту је преминуо 2 новембра 1834 године, па је ту и укопан.
За Благоја Томића прича се да је био ружне нарави кад се буди из сна. Јер, чим се тргне, шчепа оружје и, онако бунован, хоће да убије, не гледајући ко га је пробудио. За то је, кажу, жена његова везивала за ногу његову узицу, па би изишла на поље, и с поља га вукла и дрмала за ногу да се пробуди!