Томазео (управо Томашић) Никола, родио се у Шибенику, у Далмацији, 9 новембра 1802, од оца Јеролима и мајке Кате.
Основну школу свршио је у Шибенику, а после се је учио у Спљету, и у Падови у университету.
Томашић је, познавши се с талијанском науком и књигом, отишао међу Талијане; путовао је много, а и писао је много — све на туђим језицима.
Последње дане живота свога провео је у Флоренцији, где га погоди капља 1 маја 1874.
Пред крај живота свога, Томашић је био са свим ослепео.
Наша књижевност има од Томашића само 33 искрице1, која му дају право на наше сећање и помињање.
Други његови списи, и ако су дика роду нашему, корист су туђа, јер су благо туђе књижевности.
Ево неколиких Томашићевих искрица, на име оне под бројем 4:
„Немамо ми (Срби) успомена које би нас развеселиле, али немамо ни оних које би нас засрамиле. Нови живот можемо почети, врата будућих времена нису нам затворена. Песме наше певају јунаштво и љубав; природни дух живи у њима. Не знају златна пера онако писати како јаворове гусле гуде. Не лежи наша вила у великим постељама, не седи за господским трпезама; жедна и гладна лети она по горама; и што се више замори, тим лепша бива, и глас њезин излази пунији из голих груди њених. У нашим песмама нема измишљенога студенога поштења. Ми певамо дике и жалости своје, а не срамоте живинскога живота. Куће немамо, али породице имамо. Отац и мајка још у нас нису имена без значења“!…
У искрици 18 вели:
„Песме су историја наша; у њима тражимо добро и зло наше. Други народи читају их, преводе, и диве им се, а ми их се срамимо, и још их исмејавамо својим просвећеним варварством. Покупимо, браћо, покупимо своје благо пре него га ветар времена разнесе. Хлеб из земље, лепоту из народа; народ је отац, а земља мајка наша“!
У искрици 24 вели:
„О, младићи, који идете у туђе земље искати знања које вам ваша земља не даје, будите нада и весеље а не жалост и страх отаџбини бедној! Сећајте се увек отаџбине! Сачувајте лепо њезин језик; учите и друге (језике), али да вам туђи не истисне из срца језика материнога… Љубите увек истину више него злато, а браћу увек више него живот. Обичаје других народа гледајте и поштујте; али нити им слепо следујте, нити их грдите. Браћа њихова будите а не роби“!
Срце, из кога су севале оваке искре, макар да њих имамо само 33, стекло је право на поштовање свију оних који љубе своју отаџбину и свој народ.
Допуна
О животу и о списима Николе Томазеа (Томашића) помиње се и у Филологическим запискама. Вынускъ 2 и 3 за годину 1894 стр. 25—40.
Ту су и његове Искрице преведене све на руски језик.
- Штампао их је латиницом у Загребу 1844, г. Иван Кукуљевић Сакцински. ↩︎