Теодосије, кнез јасенички, родио се у селу Орашцу; ту је живео, и изишао на глас још пре устанка од 1804.
Кад су јасеничани у почетку 1804 збиљски устали па Турке, они су се скупили код куће свога кнеза Теодосија, и прво су њега понудили да буде глава устанку. Кнез Теодосије не хте се тога примити.
— Ја сам кнез народни, рекао је он: — не могу ја бити старешина хајдучким четама. Ако сутра турска војска рупи у Србију, како ћу ја изићи пред Турке? Шта ћу им казати кад ме упитају: ко поби толике Турке (јер врана врани очи не вади), и попали турске куће и џамије? Хајдуке, и ову момчад, ми можемо ласно предати; али кад се ми назовемо поглавице хајдучке, нас не може предати нико. Него засада нека буде старешина Ђорђе, који је код Турака и онако познат као хајдук; па ако турска војска удари на Србију, и Турци опет овладају, он с хајдуцима нека бежи у гору, а ми ћемо изићи пред Турке, и бацићемо кривицу на њега и на остале хајдуке, па ћемо ми њему, после, лако извадити бурунтају, и предати га као хајдука. Ако се што другојаче окрене, и ово се протегне, ми ћемо владати и заповедати, народ нам је свакојако у рукама.
Као што све по овим речма познаје, Теодосије није провиђао силу ни обим устанка, нити нови ред ствари који је устанак тако брзо произвео. Он је још том приликом сметнуо с ума једну врло обичну народну пресуду која вели: „Ко ради онај и суди“!
Доцније, кад је видео да је све изишло другојаче: Турци у земљу не уђоше, њихова се власт не врати, и кнезовска смотреност оста јалова: онда је почео замерати Вожду сад ово а сад оно.
У Пећанима, на скупштини 1805, он се с Карађорђем тако свади да већ потегне пиштољ на њега. Пиштољ плане али не састави.
На то Ђорђе цикне:
— Коекуде, по души те твојој! Кад си знао боље од мене уређивати и заповедати, зашто си ме нагонио да се овога посла примим? С овим речма удружи и пиштољ који, као што се зна, никад није лагао. Теодосије буде рањен у лево раме, и падне на земљу. Тако рањена, однесу га кући у Орашац, где га је видала нека жена, али је ипак после неколико недеља умрьо.
Он је укопан на 40 хвата од садашње школе у Орашцу, испод две велике крушке, где му је и кућа била. На гробу му стоји и сада белег, прост камен без икаква записа.
Милутиновић је овај крвави случај у Пећанима испричао у песми „Соперник Вожда“, у Србијанци 2, стр. 45 — 60. Ту песму вреди целу прочитати.