Текелија Сава (Поповић), родио се 17 августа 1761 у Араду од оца Јована и мајке Марте.
Савини родитељи, за његова детињства, с неких парница, беху у приличној имовној оскудици, али су ипак настајавали што им се год боље могло да сина изуче и приправе за живот.
После шесте своје године, Сава је пошао у школу код некога доброга учитеља, о коме је сам, у свом животопису, оставио најлепших помена, само је штета што му имена није записао!
Године 1770, Сава је пошао у латинске школе. Те је године, сам прича, гледао на небу две велике јаве: звезду репачу, која се је сијала на истоку а реп свој пружила на север, и северну зору, која је била тако сјајна да се од ње видело по кући све као што се види дању.
Те исте године, Сава се је, заједно с родитељима својима, у Араду, представио Цару Јосифу Другом.
Године 1773, дође у Арад Савин стриц Лазар, мајор у руској војсци, и донесе му на дар 100 рубаља од другога му стрица Петра Текелије који је био ђенерал у Русији.
Сава се овоме дару јако обрадовао, с једне стране што и у далеку свету има својега рода, а с друге — што су родитељи његови, у то време, били баш у великој оскудици, па су њему ових 100 рубаља били лепа остава.
Године 1775, родитељи пошљу Саву у Будим да слуша појезију.
Тек сада, одвојивши се од родитеља, с маленом сумом за своје издржавање, Сава осети шта је немаштина. Тада је био на злу стану а о горој храни. Тегобе тадашње ублажавала је само његова добра нарав, и примерно владање, рад чега му је свак био наклоњен и подашан.
Годину 1779 и 1780 провео је у Будиму, слушајући науке философске, и учећи цртање у професора Валтера.
Кад се је у јесен вратио кући, мајка његова навали да га ожени. У Саве је жеља за науком била врло јака; па, ма да је мати била веома рада везати га за кућу, опет се, после много говора и наваљивања, ствар удесила тако: да родитељи Саву пусте да иде да се учи, али му не дадну ни паре за трошак.
Сава оде у Беч, и ту се је без новаца грдно мучио. Огледао је да ступи у инџинирску академију и, тога ради, куцао је на многа врата, али му свуда одговорише да је прешао године у које се је могао примити у ту колу. Те тако се мане академије, него оде на университет, где је слушао вишу математику, полицију, канонско право, природно, и опште јавно право. У исто време боље притврди физику, анатомију, хемију, и ботанику.
Поред тога, учио је цртати, свирати у флауту, и језике: француски, талијански, и шпански.
Тада је живео као прави сиромашан: за ручак није никад смео потрошити више од 8 до 10 крајцара, а с вечером се није никад ни виђао!
Да би и тако смерне трошкове подмирио, морао је продати свој сахат и лепу московску бунду.
Немаштина га натера да се врати кући, где се измири с родитељима, те тако, 1782, дође у Пешту и почне слушати права.
Године 1785, пред многобројним сјајним слушаоцима, Сава Текелија положи све тешке испите, и постане доктор у правима.
На позив стрица свога, дигне се Сава године 1787 у Русију: пређе Пољску и нађе стрица у месту Миргороду.
Годину дана провео је које у Москви, које у Петрограду и у другим местима у Русији, па се 1788 врати у своју постојбину. У Будим је стигао у месојеђе, бан кај су се држале забаве и игранке. Сава се обуче у најлепше татарске хаљине, које је у Русији добио био, обеси лук и стрелу, и тако оде на игранку.
Све друштво обрати пажњу на тога чуднога Татарина. Кад су га почели питати ко је, и откуда је, одговарао је једноме француски, другоме — талијански, трећем — маџарски, словачки, српски, итд.
Ова је шала дуго била предмет разговора међу маџарском господом и богаташима.
После тога, огледао је да добије државну службу, али је никако није могао добити.
На скоро се је састао у Темишвару српски сабор. У том сабору Текелија је био вођ опозиције.
Године 1792, после смрти цара Леополда Другог, Текелија је био изабран у чанадској вармеђи за посланика на земаљски сабор (дијету).
После ове дијете, одазван је у Беч за секретара оној српској канцеларији која је онда радила у Бечу.
Заузимајући се увек, без икакве задње мисли, за користи српскога народа, Текелија је на том месту само увећао број својих непријатеља. За то 1789 остави секретарску службу и дође кући.
Тада је толико био незадовољан ходом ствари у својој постојбини, да је почео размишљати: би ли се могао преселити у Србију.
Године 1800, баш кад се је највише једио на оно што се догађа у Маџарској, умре му мајка која му је увек била највернији пријатељ и најбољи учитељ.
Године 1802 опет је био на маџарском сабору. На том скупу било је доста чланова који су се договарали да у невољи место сабора држе неки конгрес који би ипак доносио законе за земљу!
— Кад хоћете конгрес, рекао је Текелија: — онда је боље покварити устав, да се зна!
Те Текелине речи прихвате и неки други посланици, те тако се разбије она намера за конгрес.
После тога Маџари су Текелији напијали здравице:
— Ви сте нам сачували краљевину!
Овим се је завршио радни политички живот Саве Текелије.
Кад су Французи освојили Далмацију и Хрватску, Текелија напише меморандум о том да се те области саставе у једну целину, и та целина да се назове Илирска Краљевина, пошто би то име било најповољније свима становницима тих земаља. Тај меморандум, преко француског посланика у Бечу, пошље Сава Цару Наполеону. И одиста, 1805, Наполеон уреди Илирску Краљевину!
Видећи да ће Турска пре или после пропасти, Сава је желео имати већ готов заметак словенске државе за случај те пропасти. А пре тога Наполеонова закона, он се је, другим меморандумом, био обратио Цару Фрањи, доказујући му да је најбоље да се васпостави српско царство, које би стајало супрот руском ширењу на Балкан. У овом меморандуму Текелија је изрекао ову велику мисао:
— Кад сваки народ узима свога поглавара; кад ни један народ не буде другоме народу роб: биће на свету мира; а докле год један народ други притискује, дотле ће увек онај што је притиснут за својом слободом уздисати, и хватати сваку прилику да се ослободи“.
Године 1813, науми Сава да се ожени, како би могао порода оставити. Тога ради је путовао скоро по свој Маџарској, па дође и у Срем. Том приликом, прелазио је у Београд, те походио гробове својих пријатеља Доситија Обрадовића и Петра Чардаклије.
И одиста се ожени девојком Амалијом Безеговом.
Али у животу после женидбе није био срећан. На скоро се је морао раставити са женом, и 1821 морао је судским путем тражити развод брака. Од тога доба Текелија је живео код жене без жене.
Од тога доба до године 1838 Текелија је имао велике парнице, и велике непријатности са својим рођацима.
Године 1838 Текелија је установио своје заводе који српском народу доносе толике благодети а његову имену толике благослове.
У почетку све је мислио другојаче уредити, а после је уредио овако како је данас.
Оставио је:
- Задужбину од 100.000 форината за војнике који се уче у инџинирској академији, у Бечу.
- По 4000 троши се на четири ученика Србина из војне границе, које предлаже карловачки митрополит, а 2000 придају се главници. Кад се главница умножи, увећаће се и број ученика.
- Још је одредио 8000 форината на одело овим младићима кад сврше академију и изиђу у свет, да се пристојно одену.
Уредио је:
- Задужбину за цивилне ученике у Пешти. Тој задужбини оставио је 150.000 форината, у Пешти две куће, велику и малу; у Араду 9 кућа, и још њива, ливада, и винограда.
- Од прихода се троши половина, а друга пола придаје се главници…
Већ досад има на стотине Срба који су, или у Бечу или у Пешти, уживајући благодети Текелиних задужбина, изучили се, и постали корисни себи и народу српском.
Ова задужбина у Пешти била би још већа; али је Текелија своју жену, с којом је раздвојено живео, био са свим искључио из учешћа, а она је дигла парницу која се је морала свршити помирењем, те тако је и она добила нешто, и задужбински се део мало смањио.
Старање о својим задужбинама Текелија је поверио Српској Матици, књижевном друштву које се данас налази у Н. Саду.
21 септембра 1842 године преминуо је велики српски добротвор Сава Текелија, а име његово живеће, и све се лепше сијати, докле год буде Срба на свету!
Слава по хиљаду пута великом Србину Сави Текелији!