Суботић Јован, родио се у селу Добринцима, у Срему, 30 јануара 1817 од оца Аћима свештеника и мајке Саре.
Основну школу свршио је у месту својега рођења, гимназију у Карловцима, философију у Сегедину, а права у Пешти.
Године 1836 постао је доктор у философији, а године 1840 доктор у правима, обоје у пештанском свеучилишту.
Године 1848 заступао је, неко време, бонога професора права у пештанском университету.
Суботић је рано почео певати. Од године 1834 до 1837 спевао читаву збирку песама коју је штампала Матица Српска под именом „Лира“, 108 страна, у 12-ни.
Године 1843, штампао је сам Босиље, збирку песама од 158 страна, у 12-ни.
Те исте године, штампао је Науку о српском стихотворењу.
Године 1845, нашао је еп Краљ Дечански, у 8 песама. За тај састав добио је од Српске Матице награду.
Од године 1842—1848 уређивао је Српски Летопис, што издаје Матица српска.
Године 1850 до 1853 опет му је било поверено уређивање тога часописа.
И тако је, под његовом уредништвом, изишло 34 књиге летописа, у којима су махом његови радови.
Године 1848, месеца марта, букне пештанска буна, која уништи цензуру, и штампи донесе слободу.
Срби, дошавши на вашар, скупе се на састанак и Суботића узму за председника.
Априла 1848, Суботић је изабран за посланика у народни српски сабор, који је био заказан за 15 мај 1848.
Међу тим се тај сабор и не збере јер се место њега скупи 1 маја карловачка мајска скупштина. С ове скупштине Суботић је с два друга послан у Праг на словенски конгрес.
Доцније, пошто се из Прага вратио, узео га је Патријарах Рајачић, као члана привременој влади, за просвету и наставу.
За време буне, Патријарах Рајачић слао је Суботића у Загреб, Беч, и свукуда, по пословима народним.
Пошто се буна свршила, Суботић је, на позив министра Грофа Туна, уредио српске читанке за ниже и више гимназије.
Године 1853, постао је адвокат у Новом Саду, и ту се је настанио.
После године 1855, одао се опет на књижевне послове у већој мери.
- Године 1857, штампао прву књигу својих песама, лирских;
- Године 1859, другу књигу песама епских;
- Године 1860, трећу књигу, у којој је Краљ Дечански;
- Године 1862, четврту књигу, трагедије и драме;
- Године 1868, пету књигу;
- Године 1869, шесту књигу;
- Године 1871, седму књигу.
И тако радећи, до године 1872, пустио је у свет 12 књига својих већином изворних састава.
Године 1861, опет је отишао у политику. Те године га је сремска жупанија изабрала за поджупана. На том месту, Суботић је много помагао да буде мира и слоге међу православнима и католицима, и да се супротности међу двема азбукама, ћирилицом и латиницом, изравнају.
Године 1862, отишао је у Загреб за члана септемвирата. И ту је радио да се држи лепа слога међу Хрватима и Србима.
Године 1867, ишао је у Москву на етнографску изложбу. Ма да је на тај пут имао допуст од своје власти, ипак је, по повратку у отаџбину, преким путем, без прописаних форама, 1 септембра, отпуштен из службе без права на пензију!
После овога му и адвоцирати нису хтели допустити.
Ништа мање, Суботић је и у Загребу, и у Новом Саду, помагао Позоришту, Матици Српској, и сваком просветном и националном раду међу Србима и Хрватима. И зато је бар од народа примао сведочанства захвалности у Срба и у Хрвата.
Једва године 1874 Суботићу допусте отворити у Осеку адвокатску радњу, куда се је и преселио.
Године 1875, изабран је у Срему за народног заступника у сабор загребачки, и од тога доба радња његова тицала се више оних крајева онамо.
У последње време, Суботић се је био станио у Земуну, где му је син као лекар у државној служби, и ту је био председник црквене општине земунске. Ту је преминуо између 15 и 16 јануара 1886 године.
Разаслани су позиви да му се ту и споменик дигне.
Суботић је био писац врло плодан: штампао је, као што се види, врло много, а кажу да је и у рукопису оставио доста својега рада. Човек благе нарави, тежио је увек к мирним одлукама, ма се, тога ради, некад и сам побијао падајући у противуречности. Српски народ, нарочито на оној страни, ваља да му буде захвалан за патриотско заузимање и рад кроз читавих 50 година.