Стреља Илија, родио се у селу Градишту1, више Власотинаца.
Чувши да су Срби устаници већ дошли до Алексинца, и да су се утврдили испод села Вукашиновца, Стреља остави своје место, и добегне у „Делиград“. Ту га, пошто се је у бојевима добро показао, Капетан Жика постави за старешину бећарима из нахије лесковачке.
После неког времена, Стреља се замоли Добрњцу, као старешини на Делиграду, да га пусти да иде с неколико стотина бећара да одметне лесковачку нахију. Добрњац, бојећи се да овај момак не западне где међу велику турску силу, и не погуби толике људе, не допусти му што је искао.
Стреља, једном, деси добре воље самога Карађорђа, па се и њему тако исто замоли.
— Коекуде, упитаће Ђорђе: — Знаш ли ти, момче, колике воде теку поред Лесковца?
— Знам, Господару, одговори Стреља, и почне бројити: — Морава, Власина, Вегрница, Јабланица, а и Топлица је близу.
— Е, видиш ли, куд теку велике воде, туда пролазе и велике војске. Шта ћеш чинити ти, с мало друга, међу великом силом!
— Господару! одговори Стреља: — родио сам се онамо: знам сваки грм и сваки трн; ако Турке и не разбијем, бар ћу их поплашити; а у невољи, умем побећи и зечијим трагом.
— Коекуде, кога су ти Турци посекли, те си на њих тако љут!
— Нису ми посекли никога; али су ни на правди отели имање. Присвојили су мој самоков који сам имао у селу Козарима, а и мене би убили да нисам побегао амо. За то сам љут на Турке, поред онога за што је на њих љут сваки Србин!
— Коекуде, ако се уздаш у се да можеш затворити Просеченицу (у Моминој Клисури), да пресечеш пут врањанском паши, начинићу те војводом од Лесковца…
— Уздам се у Бога, Господару, да могу, мањ да главе не буде на мени!
— Кад је тако, а ти, чим наша војска приђе к Нишу, узми друга колико ти треба, и иди. Али ако то не урадиш — не иди ми на очи: главу ћу ти одсећи!
Стреља захвали Вожду, и пође по дружини питати:
— Ко хоће са мном да заптимо Просеченицу?
Први му се јави неки Сава из Дедине Баре, и још других бећара до 450 друга.
С пролећа године 1809, Стреља пређе Нишаву, удари преко Заплања, дође и одметне Власотинце, Шишаву, Бољаре, Крушевцу, Брезовицу, Јастребац, Градиште, Козаре, Дединац, Орашје, Грдилицу, и Дедину Бару.
Уређујући и упућујући своје војнике, Стреља се неко време задржи у Власотинцима, а Саву Дедобарца с дружином пошље на село Грдилицу да заузму и затворе Просеченицу.
Дедобарац оде и затвори пут на Просеченици, па се спусти на Градиницу крај Мораве, у велики дедобарски хан. У хански подрум смести сав барут који су носили, а људе разреди по одајама. Турци из Лесковца, сазнавши то, дођу с два топа и, кад су ови били поспали, опале топове на хан, запале барут, разпрсну хан, и већину војника потуку у један мах.
Чувши за ту несрећу, Стреља само викне:
— Хаткињу!
Власотинчани га опколе, и навале на њега питањима и прекорима:
— Шта то би? Како би? Шта учини од нас, од Бога да нађеш? Гурну ми угарак у куће, па сад бежиш?
Стреља пуши, ћути, ни у кога не гледа. Изведоше му бедевију. Он уста, прекрсти се, баци јој се у седло, па, одбивши облак густа дима, проговори:
— Власотинчани! ја Просеченице не заптих, дружину згубих, ваше куће сагорех, и вас поробих. — Сад идем да све то платим главом. Али, Власотинчани! Наш ће траг остати: њега керови не могу олизати. По нашем трагу доћи ће други, доћи ће трећи, доћи ће четврти… Добар је Бог… Што не могосмо ми — моћи ће неки… Који ће то бити? Када ће доћи? Ја не знам; али да ће доћи, тако знам као што вас гледам…
То изговори, хаткињу ободе, и као муња одлете ка Каменици, к српској војсци! Али камен да је нађе! Место јуначке српске војске, која се спремала да отме Ниш, Стреља виде страхотну грађу за… Ћеле-Кулу!…
Стреља се одатле провуче к Делиграду, и после тога несрећнога случаја, највише се находио на Делиграду; у последње време звао се војвода лесковачки, и находио се је на левој страни моравској.
У Карађорђеву Протоколу, за године 1812 и 1813, има пет бројева под којима су писма што су Стрељи писана. По тим писмима могло би се рећи да је Стреља био старији од Ђорђа Симића, од Чолак-Анте Симеуновића, и Милоша Сарановца.
Године 1813 Стреља је прешао преко Дунава, испред турске силе, али се није удаљавао од обале.
Године 1815, чим је чуо за устанак Кнеза Милоша, скупи нешто дружине, пређе Дунав на Куличу, па уз Мораву дође до Осипаонице; ту пређе Морави на десну страну, баш онда кад су Турци били изишли из Пожаревца, и отишли к селу Смољинцу. Стреља пође за њима од села до села докле дође до Рановца. Ту стигну Милосав Ресавац и Павле Цукић, са једно сто момака, те одмах на Турке ударе, разбију их, растерају, и велики плен задобију2.
Одатле се Стреља врати к Морави да чува пролаз, и пресеца везу Турцима између Пожаревца и Смедерева, а Ресавац и Цукић оду на Миливу у Ресави.
Доцније се је Стреља био ставио у селу Јасици у Темнићу, и ту је живео до после Ђакове Буне. Та буна је и њега била нешто закачила: говорило се да је био у договору с Милојем Ђаком, и за то је затваран и испитиван, па пуштен.
Некако на скоро после тога, изгину неки Турци трговци на брду Мечки између Шупељака и Ражња.
Ваља казати да, од 1815 до 1832 године, пут од Ниша до Јагодине, није ни мало био сигуран. Путници су гинули врло често. Кнез Милош је и сам радио да се та несигурност увећа, то да се ти предели њему уступе; али што је год радио, радио је смотрено.
Кажу да је Стреља одиста те Турке побио, али се није умео сакрити, него су га сви видели и познали. С тога су га српске власти, онда још према Турцима слабачке, морале дати.
Уз то се додаје још и ово да Милета Радојковић није могао никако да остави на миру Стрељу, па је једва дочекао ту прилику да Стрељу уклони из своје нахије.
Кнез Милош, кад се ствар тако обазна, и одсвуд стане потврђивати, нареди те се Стреља ухвати, окује и доведе у Јагодину, у затвор. Ту је неко време држан у затвору и испитиван, па га после тога предаду преко Мораве Турцима, и они га обесе на брду Мечки, између Јовановца и Ражња, где су они трговци били побијени.
Стреља је био човек врло крупан, смеђ, велика носа и бркова, и необично крупних зуба…