Стратимировић Стеван, родио се је 26 декембра 1757 у месту Кулпину, од оца Николе и мајке Анђелије, а старина му је у Херцеговини.
Основну школу свршио је у месту свога рођења, гимназију у Новом Саду, философију у Сегедину, где је поред латинскога, научио и маџарски језик. Права је учио у Будиму, а довршио их је у Бечу.
Кроза све своје школовање Стратимировић је у свакој школи свакад био први ђак и, поред онога што је од професора слушао и за испите учио, читао је и сам, и учио се дома без престанка.
На крају године 1780, Стратимировић дође у Карловце да се покалуђери; онда још није било карловачке богословије, за то се је учио приватно у славнога богослова, потоњега историка, Јована Рајића.
Године 1784, на Благовести, Стратимировић је постао ђакон; 28 марта архиђакон; 29 јуна био је јеромонах, а 15 августа 1784 постао је архимандрит крушедолски, али није живео у манастиру већ у двору, при митрополиту Мојсију Путнику, који га је веома пазио.
Године 1786, митрополит Путник предложи за удову будимску јепархију, с двојицом старих архимандрита, и Стратимировић, ком је тада било тек 28 година.
Цар Јосиф Други, прими лично сва три кандидата, види их, поразговара се с њима, па најмлађега избере за владику.
Кад је Стратимировић, као нови владика, полазио на своју јепархију, стари митрополит Путник заплаче се, рекавши:
— Све се надам, да ћеш ме ти наследити!…
Кад Путник умре, онда се 1790 у Темишвару сабере народни сабор да избере митрополита, и да посвршава неке друге ствари.
За митрополита беху кандидати владике Петар Петровић, Јосиф Јовановић Шакабента, и Стратимировић. Од сто гласова, Стратимировић доби 60, и он би изабран.
Кажу да је плакао, и молио сабор да њега не бира, али му молба није помогла, и цар Леополдо Други потврди тај избор, те тако Стратимировић 21 новембра 1790 постане карловачки архијепископ и митрополит.
Некима ово није било право; али године 1791 на дијети у Пожуну, видећи памет и држање Стратимировићево, сви умукоше.
Тек што је стао на своје место, као карловачки архијепископ, добио је 1791 од карловачког грађанина Димитрија Анастасијевића 20 хиљада форината, да их употреби како зна на добро народу. Он те новце употреби на оснивање гимназије карловачке, побудивши и друге карловчане на прилоге.
Докле год траје те школе, у којој су до сада хиљаде младића добиле корисно образовање, дотле ће се захвално помињати име митрополита Стратимировића уз име Димитрија Анастасијевића дародавца!
Ни богословије није тада било у Карловцима. За то он не само заведе школу за богослове, него још сам састави неколике предмете за обучавање, и спреми учитеље па после похођаше ученике, и тако настајаваше да и богословија и гимназија лепо напредују.
Године 1807 утишао је неку буну сремских сељака на спахије, и тим се је веома препоручио цару Фрањи Првом, који му је за то дао крст од Леополдова ордена.
Стратимировић је много помагао да се и у Новом Саду отвори гимназија. За то је и њој био врховни патрон, као и Карловачкој гимназији.
Био је веома црквени човек; волео је богомољу а особито црквено певање. До своје смрти, свакад је ишао на вечерњу и на јутрењу. Њега зора није никад застала у постељи. Идући радо у цркву, слушајући дивно певање, он је често и поучавао људе. Уз то је био веома јак у црквеном праву и у догматици.
Године 1836 месеца септембра, Кнегиња Љубица, с кнежевићима, синовима својим, Миланом и Михаилом, идући у госте ћерима својима Перки и Савки, свратила је у Карловце. Митрополит Стратимировић изашље пред њу на Бансто своје каруце, у које су били упрегнути 6 белаца, као шест лабудова, с црвеним хамовима; кнегињу и кнежевиће старац прими и угости што се може боље, и, испраћајући госте, рекне да му је то најслађи дан у животу. Те ноћи, 23 септембра, умрьо је на пречац од удара.
Сарањен је 29 септембра у Карловцима, у цркви Св. Николе, у којој је скоро 46 година служио као архијереј.
Стратимировић је био човек лепа лица, и господска држања у оделу, у беседи, и у свему.
Миловао је обилну трпезу, али 40 година је само воду с Дунава пио. По месец дана могао је седети и ходати по својим собама, а да никуд не изиђе. Ноге је од влаге марљиво чувао, и уши затискивао памуком; до дубоке старости читао је без наочара.
Нико га није могао наговорити да своја писма нумерише. У осталом, онда ни војне власти нису нумерисале својих писама.
Стратимировић је свакад о свачем био врло добро обавештен; свакад је извештаје добијао, што ’но веле, из прве руке.
Стратимировића терете да је, код оноликих прихода, био тврде руке на просветне ствари. Текелија га отворено криви1 да је окренуо на ништа сву радњу темишварскога сабора, само да га не би морао давати 6000 форината годишње на просветне ствари, а Текелији се може веровати.
И Вук, Мушицки, и Ат. Стојковић имали су непријатности од Стратимировића. Они су га међу собом звали Ча-Стева; а и он није крио кад је њима био незадовољан. Али још се то не може узети да је баш израз праве душе Стратимировићеве. Не треба заборављати да је он, као великодостојник аустриског царства, морао много пута радити и оно што му светује положај, а не оно што му жели срце!…
За наше борбе с Турцима (од 1804 — 1813), сви главнији људи из Србије њему су се обраћали, и у њега находили савета, упута, и потпоре. Он је на свим скелама према Србији имао своја људе који су га извештавали о свему што се догађа у Србији. Ти извештаји данас су у Београду, у нашим рукама. Они су драгоцена грађа за историју онога доба, и сјајно сведочанство за Стратимировићево родољубље!
Што више живимо, што боље проучавамо време које је пред нашим ишло, може бити да ћемо се све више уверавати да Стратимировић није био само велики тврди господин, него и велики и смотрени родољубац!…
- Летопис, Књига 103. ↩︎