Стошић Илија, војвода хомољски, родио се у Жагубици, у Хомољу.
У почетку устанка на дахије, 1804, Петар Добрњац поставио је Стошића буљубашом у Хомољу. И он је, после тога, највише чувао границу од Црне Реке. Тога ради је, на венцу више Жагубице не далеко од места „Немачке Страже“, начинио шанац где је стајао и држао путове који од Крајине и Црне Реке излазе у Хомоље. То се место и данас зове Стошићева Стража.
Доцније, кад су Срби отели Црну Реку и Крајину, Стошић је с хомољских висова сишао к Тимоку, и начинио је шанац у селу Вражогрнцу те се ту одупирао Турцима.
Године 1810, Стошић је приложио Тршкој Цркви1 звоно, које је много тумарало, али данас опет је на Тршкој Цркви. Оправивши ову богомољу, и распространивши је, Стошић је 1811 платио те јој је живописан иконостас, који је доцније замењен другим. На иконама се свуда потписује „Господар Илија Стошић“.
Кад је био на шанцу у Вражогрнцу, Стошић се помиње као „Војвода хомољски“.
Године 1812 јуна 19, из тога шанца, дао је овај атестат:
„Дајем на знање како Јон Стикла из села Трњана, даде дете Филипу у Осаницу. И Филип одрани дете. На које Филип престави се, а овај горе именовани дође (и) иште дете од брата покојног Филипа да узме. На које суд пресуди: да се дете узме, и да се води; пак после да нема нико покојног Филипа брата Јову задевати за дете. Које од нас писмено дајемо и муром потврђавамо. Дано у Вражогрнцу, месеца јуна 19 1812. Војвода омољски, Илија Стошић“.
Те исте године заповеђено му је те је ишао и бранио Кладово од Турака.
Несрећне године 1813, Стошић је, као и многе друге војводе, оставио отаџбину и побегао преко Дунава. На десетину дана по његову одласку, дођу у Жагубицу кметови из Хомољских села, те запале конак и кулу Стошићеву, која је била онде где је данас среска канцеларија.
Говори се да су то учинили из два разлога: хтели су тим да покажу Турцима као да и сами мрзе и гоне војводу који је Хомоље водио на Турке, а управо хтели су да униште једину кућу у Хомољу, у којој би се Турци могли ставити и боравити у Жагубици.
Из Аустрије Стошић је био отишао у Русију, па се одонуда вратио 1817, и већ је 23 јуна те године од Кнеза Милоша у Београду примио писмо „да иде у Жагубицу на своје имаће, и онде да живи, а да га нико ни зашто не узнемирава.“
После неколико година живљења у Жагубици, Стошић је умрьо, и укопан је код Тршке Цркве којој је за живота био „обновитељ и приложник“.
Стошић је био човек висок, крупан, лепих кратких а густих бркова, и већ 1813 био је са свим сед.
Његова кћи, Милосава, удата у Пожаревац за Стевана Протића, родила је ђенерала Косту С. Протића.
- Тршка Црква је зидана у старо време (Кнежевина Србија, стр, 1033). Ту је био трг за све Хомоље. Силна се стока ту продавала, а било је доста и дућана. Доцније се је тај трг смањило, и смањио тако да је на последњем панађуру код Тршке Цркве продан, веле, само 1 хрт. И за то је трг укинут законом од 4 фебруара 1865 (Српске Новине, бр. 23). ↩︎