Стојићевић Милош, родио се у селу Врањској, у Поцерини, године 1776. У детињству, по манастирима, научи мало читати и писати. Прве године српске буне, био је прост војник, а по том постане писар у грушићскога кнеза Илије Марковића, који је онда био као буљубаша у Поцерини.
Кад Турци, године 1806, пређу у Мачву и нахију шабачку попале и похарају, Кнез Илија се преда Турцима, и они га учине оборкнезом поцерским, а Милош се не хтедне предати (премда су му Турци били заробили матер). У то стигне одовуд Карађорђе, те Турке узбије, и Милоша постави војводом Поцерини, назвавши га својим посинком.
Ево како су се први пут видели Карађорђе и Милош Поцерац:
— Дођосмо, прича покојни Јокић, у Бељин (пред мишарски бој 1806). Ту се војска с војском саста, и војводе се састаше. Карађорђе мало поспава после ручка, па онда рече старешинама те одабраше 250—300 момака, све бољег од бољега. После заповеди те скидосмо чизме а обусмо опанке. И он сам скиде чизме а обу опанке; остависмо сабље а узесмо само ножеве. Он се крете напред а ми за њим; на коњима понесмо два товара фишека.
Кад се одмакосмо од логора, упита он оне људе оданде:
— Коекуде, ’де је ћуприја на Думачи, куда Турци често пролазе, и прогоне силни плен?
Ондашњи људи одмах прођоше напред, и путовасмо сву ноћ. У зору стигосмо к ћуприји, и ухватисмо бусију. Карађорђе заседе на средини бусије, а ми око њега. Чекали смо вас дан: не би никога. Пред саму ноћ, изиђе он из бусије, и седе под један храст. На један мах, чу се жубор на нашој стражи. Кад, а стражари воде двоје момчади. Дођоше к нама. Питамо ми да нису турске уводе? Они се куну свим на свету да нису, него им је, веле, додијала турска сила, па су пошли Карађорђу, да се бију с Турцима.
— А познајете ли Карађорђа?
— Не познајемо, одговорише они.
Ми им га показасмо. Они не верују, видећи на њему гуњ и опанке. Најпосле, приђоше му руци, а он их упита: ко су, и шта желе? Кажу му оно што и нама.
— Коекуде, сад ћу видети, јесте ли ми верни. Даћу три моја момка, да их проведете; ви мора да сте вични овом месту овде; да виде шта чине Турци.
— Ако погинем, Господару, рече један од момчади: — не стојим ти за њих добар, а док сам год жив, издати те не ћу. Ово је био главом Милош Стојићевић.
— Лепо, рећи ће Карађорђе: — ја ћу сутра с коњаницима доћи на ово место и у ово доба.
Сутра дан, ми дођемо, али оне петорице нема нигде: овамо, онамо — аја! Узе се Карађорђе вајкати: мисли да га је Милош преварио.
— Има ли ко, коекуде, да заурла као вук, упита он? А шта у војсци нема? Нађе се један те завика као прави вук на раскршћу; — аја; никаква јава!
— Е, по души та, рече Карађорђе, де ме оно балаво дериште превари! Баците једну пушку, па шта му драго. Избацише пушку; слуша он, слуша; али никаква одзива.
На један мах, пуче једна пушка.
— А ето их, ето, рече Карађорђе — врло весео.
И одиста дођоше она сва петорица. Карађорђе пита Алексу Дукића, како му се види Милош? Осу ти Алекса хвалити Милоша, па све додаје да је још бољи него што га он уме похвалити. То Карађорђу би врло мило. Милош му сад каже, да се у селу Грушићу састала скупштина, која се договара да носи Турцима порез, и све друге потребе. На то ће Карађорђе рећи:
— Јунаци! Поцерина и Мачва воле Турцима него своме народу; за то вам допуштам да чините што је год ком воља; све вам овде напред праштам!
Сутра рано стигнемо у Грушић; опколимо ону скупштину, похватамо главније потурице (пријатеље турске); испитамо, и двојицу посечемо. Кнезу Илији доказао је још пре Цинцар-Јанко, те се био раније уклонио. Онај други народ кад виде поплаши се, и стрпа се све једно на друго. Карађорђе пита:
— Хоћете ли се ви опет предавати Турцима?
— Не ћемо! гракнуше сви као из једног грла.
— Ви Турцима дајете волове, овнове, масло, мед, јајца, млеко, и паре; а ја вам не тражим ни једног јајца, само вас зовем да будете своје газде, а не турски измећари.
— Хоћемо с тобом у гору у воду!
— Е, кад хоћете, а ви дајте то што сте спремили Турцима да се моја војска нахрани!
— А где бих ја могао ноћити?
— Има, малко горе, рекоше они: —— Милошева вода. То је извор Милоша Обилића; ту је место врло лепо; ту увек тевериче паше и везири.
— Добро, коекуде, хајдемо тамо!
Дођемо к Милошевој води. Истина је све како су нам казали.
Ту заноћисмо. У вече постави се вечера. Седе Карађорђе и старешине се поређаше један до другога, где је ком место. Милош служи око совре. Карађорђе рече те седе и он. Кад се господару наслужи трећа чаша вина, он је прими и рече:
— Браћо! да попијемо ову чашу вина у здравље младом јунаку Милошу, који је одсада поцерска војвода. Он с именом наслеђује и јунаштво свога имењака Милоша. Здрав си Милошу, војводо поцерска!
Милош скочи да га пољуби у руку, а он се с њим пољуби у образ, па га врати те седе на место.
Ето тако Милош Стојићевић поста војвода Поцерју.
По вечери, Карађорђе рече оним скупљеним поцерцима:
— Чусте ли ви да вам ја поставих Милоша за војводу?
— Чусмо, Господару!
— Њега да слушате; што год вам заповеда он, то заповедам ја. За то, кад вас позове, да идете за њим сви без поговора. Оружје сте предали Турцима, него узмите секире и мотике; мени требају и таки радници, да копају шанчеве, а пушака имам доста.
— Хоћемо, Господару!
Ово је било (пред крај јула 1806) пред славну битку на Мишару, у коју је после Милош довео 200 коњаника и 400 пешака, па и самог кнеза Илију Марковића. А мало пре мишарскога боја, Милош је у Китогу сачекао 50 — 60 Турака; побио их, и узео све њихово оружје и товаре.
После славног боја на Мишару, Карађорђе заповеди Милошу да иде са својим људма у Китог и, заједно с Протом Смиљанићем, да ухвати заседе; јер су њима двојици места врло добро позната. Карађорђе је то наредио знајући да ће остатак разбијене турске војске потегнути к Дрини.
После три дана, врати се Милош, одевен као лутка, а он сва му се дружина преодела. Под Милошем коњ Капетана Кулина а на њему све што је Кулиново било. Ту су хатови, рахтови, оружје, џебана, и друге свакојаке ствари. Милош како дође, исприча Карађорђу како су се Турци у Шапцу позавађали, што су им на Мишару толики вођи изгинули. За то сва Кулинова тевабија (свита) изиђе из града, и пође кроз Китог у Босну. Милош је у Китогу дочека, и потуче се с њом; надбије је, растера, и отме све што је носила. У том боју задобио је и ону чувену после тога Кулинову сабљу.
На тој сабљи били су, кажу, исписани берати Кулинове фамилије; с тога је Милошу Кулинова родбина давала онолико злата колико је сабља тешка; али Милош заиште све српско робље што су Турци оне године из нахије шабачке били одвели. Родбина Кулинова, и да је хтела, није могла то дати, јер је робље било испрепродавано и разведено по свему турском царству. Тако Кулинова сабља остане у Милоша; а кад се Шабац преда, онда он и матер своју избави из ропства.
Године 1807, 1809, и 1810 Милош је војевао највише дуж Дрине. Вишњић је славно опевао његов јуначки мегдан с Мехом Оругџићем године 1809 преко Дрине, усред поља, испод Бељине.
Године 1811, појави се у Поцерини некакав хајдук Прело. Од Карађорђа и савета била је дата заповест да сваки војвода у својој кнежини мора хајдуке гонити, и плаћати штету коју они почине. Милош дозна да је Прело на данику у месту Липовици, у хатару села Метковића, идући на запад к селу Поцерском Добрићу, па се дигне онамо с неколико момака да га ухвати, или да га убије. Опазивши Прела, потрчи сам пред момцима и повиче:
— Везуј се, Прело!
— Не гини, војвода! одговори хајдук, и зграби пушку преко среде.
— Везуј се Прело! викне Милош по други пут, трчећи све ближе ка хајдуку.
— Не гини војвода! рече одметник, и узе га на око.
Милош је, тако рећи, летео да га рукама шчепа, али пакосник даде пушци огањ; пуче пуста, а Милош мртав паде с коња на земљу!
Ето тако погибе јунак ком ће се име помињати „докле тече сунце и месеца“.
И Прела по том убију, али Милоша не поврате.
Милош је укопан с десне стране цркве добрићске, под самом стрехом. Кад је црква 1813 горела, испрскао је каменити белег на Милошеву гробу, те се сад само на једном парчету може да прочита, година 1811.
Милош је био средњега раста, пошироких прсију и плећа, пошироких уста, дугуљастих образа с руменим јагодицама, носа малог, пошироког, смеђе косе, која се плела у дугу плетеницу коју је савијао и носио под калпаком, а танких и тако дугачких бркова да их је могао задести за уши; очију је био граорастих а погледа оштра, ватрена; по нарави врло весео и шаљив, а јунак неисказани.
Кажу да је његовом јунаштву много помагало и то, што је све помишљао на косовског војводу Милоша, за којега се пева и прича да је био из Поцерине, а и Карађорђе га је подсетио на то кад га је завојводио. Кад је погинуо било му је тек 35 година.
Нека је мир његовој души, а вечна слава јуначком имену његовом!