Стојановић Исидор, родио се је у варошици Кањижи у Бачкој, године 1809. Основну школу учио је у месту свога рођења, а средњу наставу добио је у сегединској гимназији и у лицеју; после тога отишао је у Пешту, где је на универзитету слушао права.
Кад је Стојановић био у трећој години права, Кнез Милош, дознавши за његово добро владање и лепе способности, позове га, 1835 у младу крагујевачку гимназију за професора појезије.
Стојановић се томе позиву радо одзове, дође у Крагујевац, прими се службе, и предавао је појезију, до половине марта 1839.
Пада у очи што је Стојановић својим ђацима, више омилио домаће песнике, него икоји наставник после њега. И данас ћете наћи стараца, Исидорових ђака, који ће вам на памет изговорити по целе стране из Симине „Србијанке“, а доцнији многи „слушатељи појезије“ нису можда ни видели „Србијанке“!
Године 1838 основан је у Крагујевцу лицеј. И Стојановић је, у половини марта 1839, добио у њему катедру опште историје.
У овој служби остао је до смрти. Уза своју редовну дужност, Стојановић је доцније, кад је лицеј пресељен у Београд, својски радио да се отворе недељне школе у нашој вароши, а у њима је предавао као наставник врло успешно.
Радећи на катедри, Стојановић је дома преводио општу историју и спремао је за штампу, али није дочекао да му тај рад изиђе на свет.
Књижевни његови послови ово су:
- Преодница свеопште историје, у Београду, 1844;
- Брзоуки Буквар, који је удесно нарочито за своје ђаке недељних школа, у Београду, 1846;
- Наставник у првој класи београдских школа, који је штампао с одобрењем попечитељства просвете, у Београду, 1846;
- Слово на Св. Саву, које је говорио у лицеју београдском, 1846;
- Протокол Карађорђев, који је уредио, регистровао и издао, по одлуци Друштва српске словесности, у Београду, 1848;
- Многе белешке о догађајима у Србији од почетка овога века, које су штампане у првим Гласницима, и које су већином добра историска грађа.
Стојановић је један од првих чланова Друштва српске словесности, у којему је радио својски све до своје смрти.
За своју ревност у служби, Стојановић је од ондашње владе награђен султанским орденом нишаном ифтихаром.
Стојановић је био здрав, леп, пријатан у опхођењу, весео у друштву; а преминуо је на пречац од колере, 12 јуна 1849 године, у Београду на Врачару у својој кући, и сахрањен је код цркве Св. Марка.