Поменик

Стојадиновићева Милица Српкиња

Написао је

Милан Ђ. Милићевић

у

Стојадиновићева Милица Српкиња, родила се у Врднику у Срему 1830 године.

Основну школу свршила је у месту својега рођења, а вишу девојачку школу учила је у Варадину.

Миличин отац, Василије Стојадиновић, био је свештеник, и настајавао је јако да сву своју децу школује и изведе на пут.

У породици Миличиној прича се да је она почела певати још кад јој је било тек 13 година!

Милица Стојадиновићева јавља се некако у оно време кад је туђинштина била врло јака у одабранијим српским друштвима на оној страни; кад су се већ српској деци била почела надевати имена туђинска; кад су српкиње у својој православној цркви међу собом говориле немачки, причајући једна другој како ђаци лепо певају дас гросе Господи помилуј. Итд., итд., итд.

Српкињи, која је знала славу свога народа, и осећала понос својега народнога имена, срце запишти. Њој је било тешко гледати да потомци славних предака тако малодушно, тако драговољно пуштају да им се у срцу гаси оно осећање којим управо и јесу оно што су, па навали радити колико год је умела и могла да се србињско осећање окрепи у њезиних земљака и земљакиња.

У таком раду, Милица није никад потписивала свога крштенога имена, докле уз њега није додала и то да је Српкиња! На својим штампаним списима своје име и презиме бележила је само почетним словима, а име Српкиња исписивала је и штампала цело целцито.

Од Милице Стојадиновићеве српској књижевности остали су ови списи:

  1. Песме М. С. Српкиње, у Новом Саду, 1855. Треће, умножено издање ових песама изишло је у Београду, 1869;
  2. У Фрушкој Гори, од М. С. Српкиње, прва свеска, у Н. Саду. 1861; друга свеска у Земуну, 1862; и трећа свеска, у Н. Саду, 1866.

Ово у Фрушкој Гори по облику је неки дневник у који је Милица уносила своје песме, белешке, а и неке народне умотворине.

Милица је била у пријатељству с Вуком Ст. Караџићем, Симом Милутиновићем, Владиком Радом, Бранком Радичевићем, Љубомиром П. Ненадовићем, и многим другим славним сувременицима.

Она се није никад удавала. „Своју женску љубав угушила је, вели јој по смрти један поштовалац: — да више остави маха љубави према роду своме“. Сиротовала је свега века свога, и опет је њена рука била бржа да удели сиромаху него рука многе богаташице.

Милица је преминула у Београду 25 јула 1878, у 48 години свога живота, и укопана је код цркве Св. Марка, у Палилули.

Њен побратим за живота, Светолик Лазаревић, опевао је своју посестриму песмом која се овако почиње:

„Племенита красна душо,
Хвала ти на труду твом!
Ти ћеш остат’ вечно мила
У јуначком роду свом“1.

А Емило Чакра жали је жалбом братинском у броју 49 „Јавора“ за 1878. Лака јој српска земља!

  1. Јавор за годину 1878, бр. 45. ↩︎

више објава