Стејић Јован Др, родио се у Старом Араду, године 1804, од родитеља сиромашних.
Основну школу и гимназију учио је у Араду, философију у Сегедину, а медицину у Пешти; после је, као „благодејанац“ текелинога завода, отишао у Беч где је 1829 постао доктор у медицини.
Иза тога, дошао је у Земун за лекара.
Из Земуна отишао је у Шабац за лекара г. Јеврему Обреновићу брату Кнеза Милоша.
У тој служби, становао је у Шапцу, Београду, или Крагујевцу, где је кад боравно г. Јеврем.
По одласку Кнеза Милоша из Србије, био се је вратио у 3емун, где се је, тада, и оженио. Иза тога је прешао у Србију и, 23 фебруара 1840, постао је начелник санитета у министарству унутрашњих послова, па главни секретар у државном савету, у ком звању остао је до смрти.
Др Јован Стејић, велики родољубац, био је један од првих научника који су желели склопити „Друштво Српске Словесности“. А кад је, државним законом, то друштво уређено, Стејић је био један од његових првих и највреднијих чланова.
Стејић је уредио и штампао пет свезака „Забаве за ум и срце“; а превео је и штампао још 1826 године „Хуфеландову Макровиотику“, која је била јако распрострањена.
После М. Светића, Др Стејић је био најснажнији противник Вуковој реформи у језику и правопису. Он је саставио онај правопис српски који се је најдуже одржао у службеном језику у Србији, и који је пао тек године 1868, кад је оборена и последња забрана Вукову правопису.
Др Стејић је написао „Језикословне примедбе на предговор г. Вука к преводу Новога Завета“1.
У овом саставу видите човека поштена, образована, где се бори против Голијата; видите сву добру вољу, али не видите знање ствари, и гледате како се све његово оружје, и сва борачка вештина распада у прах пред страховитом логиком ствари, пред правим знањем посла који Вук послује.
И овај Др Стејић, прочитавши Даничићев „Рат за српски језик и правопис“, уздахнуо је и рекао:
— Е, овако још није писао ниједан Србин!
При свем том, Стејић се је одликовао добрим избором у својим списима или преводима, јасним слогом и, за оно доба, доста чистим језиком.
Стејић је био омален растом, слаб здрављем, уредан животом, пријатан опхођењем, и уљудан у борби. Преминуо је у Београду 23 новембра 1853, и укопан је код палилулске цркве.
- Гласник 2, 1—42. ↩︎