Станишић Павле, родио се је 10 марта 1802 у Смедереву.
Школу је учио у месту свога рођења од 1810 — 1813 године.
О Ђурђеву дне 1818, ступио је у државну хазну као чиновник. И у тој служби, промењујући само плату, од мање па на већу, остао је до 1836.
Године 1836 постао је директор казначејства, и члан управног савета у Крагујевцу.
Године 1839 и 1840 био је кнежев ађутанат.
Године 1841, месеца маја, постао је попечитељ финанције, на место Анте Протића, и у том звању остао је до 1846, не гледајући на промене влада и владалаца у Србији!
Године 1846, постављен је за члана земаљском савету, где је остао до јесени 1857, а тада, с познате завере против ондашњег Кнеза Александра, Станишић је с Тенком, Баћом, Рајом, и другима, пао под суд, и осуђен да изгуби главу. Кнез му је, путем милости, самртну каштигу преокренуо у вечиту тамницу. И тако је Станишић с друговима својим послан у гургусовачку кулу, као сужањ.
Из гургусовачке куле Станишић је пуштен и прогнан у Турску, у пролеће године 1858. Тада су сви затвореници отишли најпре у Ниш а после у Рушчук.
Из тога прогонства вратио га је Кнез Милош, године 1859, кад се и он сам већ био видео у Србији, и владалачку власт преузео.
Године 1860, Станишић је постао председник главне контроле; а те исте године у јесен Кнез Михаило га је поставио за управника јавних грађевина у Србији.
Станишић је био почасни члан Друштва српске словесности, и од султана је имао орден ифтихар.
Жив, отворен, шаљив, и вредан, Станишић је радо гледан у друштвима својега доба. Док је живео, мислило се и говорило да је нагомилао силно благо; и он те гласове навалице није побијао, него их је још подупирао, а кад је умрьо видело се је да му је имовина веома смерна. Све му је благо било што се је бринуо те децу своју изобразио и удомио.
Станишић је умрьо на пречац у Београду, 21 септембра 1863, и сахрањен је код Маркове цркве у Палилули.