Стаматовић Павле, родио се 11 априла 1805 у Јакову у Срему.
Учио се је у месту свога рођења, у Карловцима, у Сегедину, и у Пешти.
Године 1832 постао је ђакон у Пешти, а после је био свештеник у Јегри, и у Сегедину, па прота у Карловцима, и у Новом Саду.
У Пешти је 1830 почео издавати Српску Пчелу која је, као народни календар, излазила до 1841, у 12 књига.
Неко време је уређивао и Српски Летопис, после Милоша Светића а пре Тодора Павловића. Под његовим уредништвом изашле су свеска 4 од 1831, и свеска 1 од 1832.
Још је писао; Млади Србин у всемирном царству, 1834, и Сматрање дела Божјих, превод, 1841.
у Сегедину је Стаматовић био катихета српској омладини која се је учила у онамошњем лицеју и гимназији. Онда је Сегедин био на гласу са својих школа. Око 150—160 Срба младића из Срема, Бачке, и Баната учило се сваке године код сегединских пијариста.
Ови млади Срби имали су доста научити од Стаматовића; али им је највише вредило што су од њега учили како треба свој народ љубити.
А он је одиста био родољубац у пуном смислу речи.
Српску је омладину волео као отац. Разбирао је како се који ђак учи у школи, и где је требало бранио их је и заузимао се за њих у њихових професора. Боне је походно, потребитима помагао саветом, препоруком, па и новцем ма да ни сам није изобиловао.
С лицејским ученицима основао је ђачку дружину, и руководио и оживљавао ђачке састанке.
у римокатоличким гимназијама ђаци иду у 7 1/2 до 8 часова у јутру у цркву на јутрењу мису. Скоро свуда гонили су и српске ђаке да са својим друговима иду на ту мису. Стаматовић је израдио да је та неправедна практика у Сегедину престала, а што је чудновато и жалосно, у Темишвару, столици православнога владике, одржала се можда и данас. Обични сегедински попа умео је израдити оно, што темишварски владика није умео, или није хтео! У цркви је врло често проповедо без претходног спремања. Глас му је био јак, и милозвучан, и сласт је била слушати из олтара његов и ђакона Димитрија Поповића хармониски дует.
Он је завео светосавску светковину у Сегедину, откуда су је његови ђаци разнели и у друга места. Од њега су први пут научили дивну песму: Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!
Као сегедински парох, био је на карловачком сабору 1842, где је биран митрополит, и дао је свој глас за Рајачића. Рајачић га је 1843 преместио за проту у Карловце, где је био до јесени 1847.
у Карловцима га је, месеца августа 1847, снашла велика несрећа. Једнога дана провали се облак изнад Карловаца и бујица однесе у Дунав протину жену и велику кћер. Прота са сином јединцем није био код куће кад се та несрећа догодила.
Година 1848 нашла је Стаматовића као проту новосадскога.
На велики четвртак, по жељи скупљенога народа, изнео је из саборне цркве протоколе крштења, који су били писани маџарски, и народ их је, у праведној љутини, спалио у црквеној порти.
Стаматовић је био и на мајској скупштини у Карловцима.
Из Карловаца је послан у Праг на словенски конгрес, у ком је заузимао одлично место.
На молбу Пражана, који су желели видети у својој престоници православну словенску службу, Стаматовић је служио с тадашњих протосинђелом (доцнијим владиком) Никанором Грујићем православну литургију.
Служба је била под ведрим небом. На средини „сеноважног“ трга (највећега у Прагу) беше подигнут олтар. Црквене песме за ту литургију слушали су Чеси од Грујића и Стаматовића, и сложили их у ноте, па за два три дана неколико стотина чешких певача били су спремни да суделују у тој реткој светковини.
У очи саме службе, дође Стаматовићу Рус Бакунин и зажели да га сутра причести, пошто се давно није причестио.
Стаматовић му то оброче.
Сутра дан се на сеноважном тргу искупи мноштво народа, какво Праг дотле није видео. Конгрески чланови, општински представници, еснафи, певачке дружине, све се то у најлепшем реду смести око олтара, а силни свет прекрилио је био цео трг, и заузео све прозоре и кровове околних кућа.
Служба се почне. На јектенијима одговарају дивни звуци из неколико стотина певачких грла. Рекао би човек да су се вратили дани Кирила и Методија, Јована Хуса и Жишке!
После јеванђеља, Стаматовић је из нарочитог поменика прочитао имена славних људи свих словенских племена, молећи се за спасеније њихових душа. Поменик је имао преко сто славних имена. Стаматовић је својим звучним гласом читао имена врло лагано, и после сваке почивке хорило се из неколико стотина грла сложно:
— Господи помилуј!
Помињање је завршио Чесима. Последња два имена била су:
— — — Јунгмана и Добровскјего!
Кад је дошло време причешћу, Стаматовић, дигнувши путир, викне својим громовитим гласом:
— Бакунин! Бакунин!
Али Бакунина нема!
Тек у неко доба, опази се гурање кроза свет и зачује се вика:
— Невозможно! Невозможно!
Бакунин се је одоцнио, и није никако могао протурати се кроза свет до свештеника. Те се, сиромах, ни тада није причестио!
Зна се како се свршио словенски конгрес у Прагу. Стаматовић би зло прошао да га је Виндишгрец ухватио; али он срећно умакне, и врати се у Карловце. Рат српско-маџарски бејаше се већ отпочео.
Из Карловаца пошље га патријарах у почетку августа народним послом у Русију. Том приликом се је у Букурешту састао с гласовитим потурчењаком Омер-Пашом, заповедником турске војске која је била посела Влашку.
На крају августа, српски логор бејаше код Перлеза. Наскоро за тим пређе саветник Стеван Книћанин с неколико хиљада Срба добровољаца браћи у помоћ, и утврди се код Томашевца. Стаматовић оде у Книћанинов логор за војнога свештеника.
Ту се спријатеље јунак Шумадинац и патриот прота.
Стаматовић је у логору био свакад весео и расположен. Од Книћанина није се одмицао.
Једном ударе Маџари јаком силом на Томашевац. Стаматовић је био уз Книћанина код топова.
На Книћанинову заповест, груну српски топови на Маџаре, а Стаматовић весео повиче:
— Кити, кити, Ружо!
У то севне с маџарске стране, и Книћанин викне:
— Сагни се, прото!
Тане звизне преко њихових глава, и Стаматовић, ма да је био доста дебео, хитро паде на обе руке метанисати вичући:
— И молим ти сја, Боже наш!
Тој досетки Книћанин се је после често слатко насмејао.
Стаматовића је, за заслуге у маџарском рату, цар Фрања Јосиф одликовао Златном медаљом. Али је и поред тога, Стаматовић одседео 1850 неко време у темишварским казаматима ни крив ни дужан. Једно јутро јаве му да је слободан, и да може ићи куд хоће. Он се одмах врати у Нови Сад. На један сахат после одласка Стаматовићева, запали се барутана која је била до његове ћелије и ова одлети у ваздух. Миловао га је Бог!
Зашто је Стаматовић био у затвору, не знају ни они што су га затворили. Сам Стаматовић жалио се је својим пријатељима на Јована Хаџића, доцнијег српског председника, да ли с правом или не, знаће сам Бог.
Последње године свога живота провео је у Новом Саду. За време размирице између патријарха Рајачића и владике Платона био је на страни Рајачићевој, и Платон се је жалио на њега као на главну препону његовом измирењу с патријархом.
Године 1860 удари га капља. На благовештенском сабору карловачком 1861, био је као посланик и Стаматовић, али је то била тек сенка некадашњег Стаматовића. Мршав, погурен, снужден, мучао је при дебатама као заливен, и само се при гласању могао чути његов ослабели глас.
Преминуо је у пролеће 1863.
Бог да га прости!