Сретеновић Павле, родио се у селу Лисовићу у нахији београдској, године 1767, а старина му је у нахији ужичкој.
Још као младић почињао је мешати се у трговину, лучећи као калауз стоку за трговце. Тога ради је више пута прелазио у Срем, и виђао се с трговцима са стране.
Кад су Срби устали на Турке 1804, Сретеновић је војевао с осталим својим земљацима под командом Јанка Катића. После Катићеве смрти, био је и сам старешина, али више за послове судске и управне него за војне.
Кад су Срби освојили Београд, преселио се је Сретеновић у њега, пао члан магистрата, и ту је остао до пропасти Карађорђеве.
Године 1813 прешао је с породицом у Земун, али даље није хтео ићи.
Године 1814 декембра 8, Сретеновић је потписан на молбеници коју су прваци српскога народа упутили пруском краљу Виљему Четвртом, молећи за помоћ српском народу.
Године 1815, ишао је из Земуна у Варадин к проти Мати Ненадовићу, који се је тада враћао из Беча, да чује каке су прилике за српску ствар код царева.
Иза тога је, на позив Кнеза Милоша, прешао у Србију, и постао судија у Београду, и посредник између Милоша и везира београдскога.
Павле Сретеновић није био писмен, али је умео врло лепо говорити и, уз то, имао је нарав благу и тиху, тако да је најтугаљивије послове свршавао без вређања и срџбе за обе стране. Така су својства била веома драгоцена за онога који је водио послове између Кнеза Милоша и бесних и силних Турака београдских у оно време.
Године 1820, маја месеца, Кнез Милош је послао у Цариград Павла Сретеновића заједно с Ђорђем Поповићем Ћелешем, да моле порту да пошље у Србију свога комесара који ће саслушати шта народ жели и тражи од султана.
Вративши се из Цариграда, Сретеновић је живео у Београду, вршећи службу коју је и пре отправљао.
Умрьо је први дан Божића 1822, и био је укопан у гробљу које је било на Зеленом Венцу, а доцније кости су му пренесене и укопане више палилулске цркве, где и сада стоји мраморни крст с овим записом:
„Вечном спомену оборкнеза Павла Сретеновића из Лисовића, упокојившег се месеца декембра 1822“.
Павла су често звали и писали Паја Сретеновић, а некад су му писма упућивана и овако: Паји Лисовићу, ваљада за то што је био родом из села Лисовића.