Симић Павле, академски сликар, родио се је у Новом Саду године 1818.
Године 1837, већ Павла видимо у академији лепих вештина, у Бечу, где учи сликарство.
Године 1839, добио је прву награду, која сведочи да је ударио правим путем за својим даром.
Године 1842, изишао је из академије са сведочанством да је у својој струци одлично напредовао.
После тога, моловао је цркву у Пирошу. У то време саставио је композицију у којој певач, Црногорац, пева међу 22 друга лица. Ту је композицију посветио књижевнику Тодору Павловићу. Та је слика, после, литографисана, и јако се распространила у народу.
Године 1848, компоновао је слику: Мајска Скупштина. И та је слика распрострањена литографијом.
Иза, тога моловао је манастир Кувеждин 1850; цркву шабачку 1853 — 1855; престоне иконе у цркви Футошкој 1855; цркву у Ђурђеву 1857; цркву пирошку, која је у буни била изгорела, по други пут, 1858; цркву у Сенти 1859; у Деспот-Сенгивану 1860; николајевску у Новом Саду, 1863; капелу Платонову, на алмашком гробљу, 1864; манастир Ораховицу (у Славонији) 1866; цркву у Башахиду 1867; у Глини, у Хрватској, 1869; велику цркву у Сомбору, 1870 — 1873, и Харишеву капелу на земунском гробљу, 1875.
Осем тога, компоновао је Бирчанина Илију; и четири сцене из те композиције ставио је на платно. На тај посао подстицао га је владика Никанор Грујић. Те слике су или у Кувеждину или у Крушедолу.
Симић је умрьо у Новом Саду, 17 јануара 1876 године.
Слава ономе који је кичицом својом могао нагнати и танано платно да нам живо и речито казује што је било некад, или што се очекује некад!
Допуна
Симић Павле сам за себе записао је да се родио у Новом Саду 1821, од оца Јована и матере Ане. По смрти очиној, отишао је с мајком у Стару Кањижу у Бачкој к деди свом, материну оцу, попу Симеуну Поповићу. Онде у српској цркви Симић је видео иконостас који је радио 1794 Тодор Илић-Чешљар, и тај му посао толико омиле да се је одао на цртање и живописање.
Слали су га у суботичку гимназију, али Симић није марио за науке већ је само цртао.
Деда му и мајка, видећи да дете слабо учи и црта с вољом и успехом, даду га у Новом Саду живописцу Талијану Алојзију Кастанају, у кога је провео пуних пет година.
Године 1837 оде Павле у Беч, у царску академију за вештине. Ту 1840 године између 29 ученика добије прву награду Барона Јунгела.
За то време помагао му је брат његов Петар Симић бечејска трговац. Али не могући се ни с том помоћу даље издржавати, остави академију, дође у Нови Сад, те онде близу, у селу Пирошу, живопише мали иконостас. После је моловао мали иконостас у Ковиљском шанцу, где му се је отац родио.
Године 1848, због Маџарске буне, остави Нови Сад, и пређе у Београд к свом пријатељу Димитрију Аврамовићу. На позив архимандрита Никанора Грујића, саставио је скицу за моловање цркве у Кувеждину. После је моловао Српску Народну Скупштину у Карловцима 1 маја 1948. Та му група има преко две ста лица!
Свршивши посао у Кувеждину, Симић 1853 пређе у Шабац, те и овде цркву живопише; после у Старом Футогу и у Ђурђеву, па и у Сенти иконостас живопише, што су Маџари у буни били упропастили.
Даље је живео у Новом Саду где је и умрьо, као што је казано у Поменику.