Рашковић Максим, кнез старовлашки, родио се у селу Штиткову, у Старом Влаху.
Кад је српски устанак (од 1804 године) почео хватати Драгачево и Рујно, Турци, бојећи се да и Стари Влах не пристане уз устанике, дозову Кнеза Максима, и још осамнаест најодабранијих Срба, па их баце у тамницу, окованих и ногу и руку.
Док су Турци, после тога, међу собом већали: каком смрћу да поморе ове сужње, те тиме да заплаше околне Србе, да се не би бунили, Кнезу Максиму послужи срећа те једне ноћи, из тамнице измакне, избавивши и све другове своје; па запали правце к Милану Обреновићу, војводи српском.
Од тога доба, јуначки се је био с Турцима, где год се је срео с њима.
Између Кнеза Максима и неких Турака Белобрковића, била је нека стара омраза: Рашковићи и Белобрковићи радили су о глави једни другима. Максим, ставши међу устанике, вребао је Белобрке и убијао једнога по једнога.
Кнез Максим се је тако одликовао свуд у бојевима да је, кроз кратко време, постао војвода у Старом Влаху. Мора бити да је био човек врло опоре нарави, јер се је с Хаџи-Проданом Глигоријевићем, другим војводом старовлашким, толико гложио, да му је Карађорђе најпосле писао: да се с Хаџијом смири ма да би му и пет села био узео!
Године 1812, за трајања неког примирја, Рашковић се сукоби с последњим Белобрковићем, крвником својим, и, после велике муке и грдних својих рана, убије га.
Сад је угасио ту крвничку кућу.
Али се то узме као гажење примирја, и Кнез-Максима позову на одговор у Београд, где га окују и баце у тамницу у београдском граду. Породицу његову пак дигну из Старога Влаха, и преселе је у село Рипањ у округу београдском.
Милутиновић, који је гледао Кнеза Максима кад је, онако под грдним ранама, саслушаван и осуђен у савету, устао је да га брани и прослави у песми Дивотнику1. И он тврди да је Рашковића гонио Младен што се је бојао да старином своје лозе не баци у присенак Карађорђа?!
Прота Ненадовић, напротив, уверава да је Кнез Максим за творен и окован само „ради политике“, да се покаже пред Турцима и Русима, да Срби држе уговор о примирју, и да каштигују оне који га газе.
И одиста је Рашковић наскоро пуштен из тамнице, и отишао на своје војводство.
Године 1813, био је пребегао у Немачку, не смејући чекати Турке; а кад су се Срби на ново дигли 1815, и кад су на Болечу били начинили шанац, да пресеку пут Турцима између Београда и Смедерева, онда је Кнез Максим прешао с неколико друга из Панчева, дошао међу устанике, и стао се бити с Турцима, као и пре што је радио.
Године 1817, Рашковић је био царинар на Раму.
Шта је даље с њим било, нисам могао дознати, ма да сам се обраћао и његовим најближим потомцима за које сам дознао.
- Србијанка 3, стр. 1. ↩︎