Рајовић Цветко, родио се у очи Цвети, 1793, у селу Вуковићу, близу Требиња, у Херцеговини, од оца Петра и матере Софије.
Још док је Цветко био мали, нападне на очину му кућу неки Осман-Ага Шабан Агић, из Требиња, с неколико друга. Том приликом, погине тај нападач ни један му друг, а остали побегну; али и отац Цветков, после тога случаја, с малим синчићем, стругне у планину, па с планине сиђе у приморје, у село Голубовиће, у Паштровићима.
Један старији брат Цветков, по имену Стеван, био је раније отишао у Фијуму, где је већ у велике трговао. Из Паштровића и Цветко дође у Фијуму, к брату Стевану, који га да у Оточац у школу, 1805.
Године 1807, пређе у Сењ, у већу школу, и онде научи немачки и талијански.
Године 1810, због рата између Француске и Аустрије, брат му се уклони из Приморја у Земун, куд преведе и Цветка, где овај научи грчки.
Из Земуна, Цветко пређе у Београд, к другом брату своме Петру, који је овде држао дућан.
Око половине године 1811, почне се у Србији заводити нека врста редовне војске. Тога ради попишу се младићи, који су се вежбали да, после, могу учити војнике. Међу ове уђе и Цветко. Руски официр, који је те младиће учио, замилује Цветка и навали спремати га својски. Београд се раздели на четири „роте“. Једној роти Рајовић, као већ старији наредник, буде стављен за старешину, те ју је учио цело лето 1812, пошто је капетан Јевта Поповић био врло слаб.
Године 1813, кад је Србија пала, Рајовић пребегне у Срем, оде у Трст, па оданде у Млетке, и ступи на брод у службу; али море није никако могао поднети, те се мане среће на мору, и, преко Беча, оде у Одесу. То је било године 1815.
С добрим препорукама, Цветка приме у своју трговину Јован Ризнић и Магазиновић, који су трговали храном. Радња је тих трговаца била врло велика. Али, године 1818, цена храни тако спадне, да су Ризнић и Магазиновић много штетовали. Сам Рајовић изгуби све што је дотле био стекао.
После тога несрећнога случаја, Рајовић остави Одесу, и дође у Београд, где је, с братом својим, радио житну трговину до 1825 године. Иза тога, ступи у службу Господара Јеврема Обреновића, као секретар.
Одатле га узме Кнез Милош у своје секретаре.
Као такога, слао га је Кнез Милош, године 1829, у Влашку ђенералу Кисељеву, и грофу Дибићу Забалканском.
По повратку отуда, Цветко је одређен у неку комисију која је спремала законе за Србију.
Године 1830, Кнез Милош пошаље Аврама Петронијевића и Цветка Рајовића у Петроград Цару Николи.
Кад су ови посланици, по жељи кнежевој, изјавили цару да Кнез Милош моли, да му цар прими синове у своје школе, Никола је одговорио:
Ја ћу кнежеве синове примити радо, и држаћу их као своју децу; али да сам ја на месту Кнеза Милоша, не бих ни пошто своје тако младе деце слао у туђ свет, где ће она научити што нема у Србији, па ће им, после, своја земља бити немила. Него бих ја њих учио у Србији, па, кад одрасту, и буду свршени људи, слао бих их да виде и Петроград, и Беч, и Париз, и Лондон и — куд год хоће.
То му кажите од моје стране!
И Кнез Милош, после тога, својих синова није слао никуд!
По повратку из Русије, Рајовић је постао полицај-директор и председник суда у Београду. Иза тога дође за „бина-емина“, али не могавши, по заповести кнежевој, раселити села Савамале, Рајовић буде враћен опет за полицај-директора.
Године 1835, кад је букнула Милетина Буна, Кнез Милош се наљути и на Рајовића, па пошље свога татарина Пекету, да га веже и дотера у Пожаревац. Говори се да је Кнез, после Пекете, послао друге људе, који ће Рајовића пресрести и из заседе убити. Али, срећом, Пекета с Рајовићем не удари на заседу, него прође другим путем, и сужња свога здрава читава доведе Кнезу Милошу, који се учини као да ништа није ни било, и још се извиче на Пекету што је Рајовића путем био везао!…
После сретењског устава, Рајовић је постао члан државном савету. Али како Кнез Милош, после врло кратког времена, тај устав обори, и Рајовићево је саветништво пропало; па је он, после, узиман, како кад, за неке и неке службе, нарочито за уређење државне штампарије, коју је, с Петронијевићем, донео из Петрограда.
Кад се Кнез Милош вратио из Цариграда, поставио је Рајовића за главног комесара редовној војсци, које је онда било два батаљона пешака и ескадрон кавалерије.
Године 1837, постао је Кнежев ађутанат; а године 1838, после новога устава, дошао је на ново у савет за члана.
Кад је сарањиван Кнез Милан, 1839, Рајовић је био церемонимајстор тој тужној свечаности.
А кад је Кнез Михаило дошао из Цариграда, и кад је требало прочитати царски берат, Рајовић је и ту био церемонимајстор!
Кнез Михаило, примивши кнежевску власт, морао је примити и два саветника: Вучића и Петронијевића, који су опозицији били неко јамство, да ће се вршити устав.
С тога, вели Рајовић у својим запискама, постану три партије у Србији:
- Партија Кнеза Михаила,
- Партија уставна, или Вучићева, и
- Партија Кнез-Милошева.
Пријатељи Кнеза Михаила побуне народ на Вучића и Петронијевића који, да би се уклонили испред руље, побегну, у београдски град турскоме паши, и отуда се почну жалити: што се гази устав у Србији, и што се људи гоне без суда. Порта пошље Муса-Ефендију, као свога комесара, у Београд да извиди стање ствари.
Тада је Рајовић био попечитељ унутрашњих послова.
Кнежева влада, у договору с Муса-Ефендијом, састави један ванредни суд, у који уђу 17 председника окружних судова, и 1 члан савета, као председник. Одреди се дан суђењу, и позову се сви који су се жалили против поступања кнежеве владе. На тај суд не дође нико; него се још велики број нових незадовољнива уклони у београдски град!
Пријатељи наговоре Кнеза да своју столицу, и централну 3емаљску управу, врати у Крагујевац, у средину народа.
Кнез то и учини.
Кад се Кнез, с владом, премести у Крагујевац, Муса-Ефендија се врати у Цариград, а главнији незадовољници Срби, изишавши из отаџбине, стане се једни у Видину, а други, особито они што су били вођи, оду у Цариград.
После неког времена, Кнез, на наваљивање порте и Русије, допусти свима да се слободно врате у Србију, осем Вучића, Милутина Гарашанина, и Стојана Симића.
Године 1841, и ова се тројица врате у отаџбину.
Али кнежеви пријатељи опет почну подбуњивати народ да устаје на ту тројицу. Из Србије су гомиле за гомилама људи долазиле Кнезу вичући:
— Не ћемо три Кнеза!
Цар Никола пошаље у Србију свога ађутанта, барона Ливена, који склони Кнеза Михаила те се, с централном управом, врати из Крагујевца у Београд…
Године 1842, месеца августа, Рајовић, као попечитељ унутрашњих дела, с кнежевих ађутантом Станојлом Петровићем, и секретаром Марковићем, оде у Крушевац да извиди неке неправилности које је починио окружни начелник Петар Лазаревић-Цукић.
Дошавши у Крушевац, Рајовић, са својом свитом, одседне у Ракице Петровића, окружнога благајника, који их све прими, као своје миле госте.
Петар Лазаревић-Цукић рачунао се у чиновнике који су уз Кнеза Михаила, а Ракица је стајао уз опозицију.
Рајовић, по нарави плах, насрне, пред људма, на Цукића, који је и сам био човек прек, па се на свога попечитеља не само опоро одсече, него се још маши за сабљу!…
После те сцене између попечитеља и начелника, који су дотле сматрани као једно у политици, дође Ракичина жена Цукићевој жени, и похвали јој се овако:
— Сабље сам им намазала воском, а пиштоље све издувала! Ако се маше за оружје — овајдиће се!…
Цукићка, рођена у вароши, није ни сватила смисла тим речма!
Други дан, после тога разговора, у Крушевац дођу Стојан Јовановић Лешјанин, Јован Вељковић из Параћина, и Јоца Наумовић, официр, са 400 сељака!
Наумовић одмах узме под стражу начелника П. Цукића, а Ракица огласи за сужње своје миле госте: попечитеља Рајовића, и сву његову пратњу. Њих све спроведу у Ћуприју, одакле Рајовића доведу на Врачар, у логор Вучићу, и спусте га у Тркићеву рупу, из које га изваде још оно вече.
После дужега испитивања и држања у притвору, Рајовић буде пуштен, па је живео у Београду.
Године 1844, умешао се у неку заверу против Кнеза Александра, те је осуђен и послан у гургусовачку кулу, у којој је тамновао до године 1846, а тада је пуштен, и после је живео у Београду.
Године 1850, постао је члан касационом суду, а године 1857, председник томе истом суду.
Сад опет, с неколицином саветника, уђе у заверу: да убију Кнеза Александра. Ствар се сазна; завереници буду осуђена на смрт па, по милости кнежевој, буду затворени у гургусовачку кулу.
Када, на портино наваљивање, из те куле буду пуштени, онда их протерају у Рушчук, где су живели до пролећа године 1859, а тада их Кнез Милош позове у отаџбину.
Мало после тога, Рајовић постане кнежев представник и попечитељ спољних послова. Као таквога, пошаље га Кнез Милош, у почетку 1860, с једном депутацијом у Цариград, да тражи од порте да се Турци селе из Србије, да се наследство престола у породици Обреновића утврди, и да Србија сама себи даје устав.
После смрти Кнеза Милоша, Кнез Михаило пошље Рајовића у савет као потпредседника, а намесништво, године 1869, стави га у пензију.
Умрьо је у Београду, 22 априла 1873 године.
Цветко Рајовић био је човек висока раста, лепе, симетричне главе; у последње време сав сед; увек чист у оделу и држању; демократ, врло љубазан, у опхођењу. С тога је мало људи, међу његовим врсницима, који су толико кумовали и старосватовали које ком колико Цветко Рајовић.
Рајовић је знао језике: немачки, талијански, и руски; а разумевао је грчки, француски, и влашки.
Нарави је био плахе; могао се лако наљутити за најмању ситницу. Кад је љут, онда замуца, и готово не уме да говори. И без тога, у говору је врло често понављао руску узречицу „говорит“, место српскога „каже“.
Рајовић је два пута осуђиван на смрт; два пута је тамновао у кули; а четири пута био је „церемонимајстор“ које Обреновићима, а које Карађорђевићу.