Рајић Танаско, родио се у селу Страгарима, у рудничком осоју, у нахији крагујевачкој. Он је један између првих устаника у Јасеници, године 1804.
Карађорђу је Рајић био барјактар; човек већ у годинама, био је јунак за причу, и поуздан ма се на какав посао послао.
Године 1809, Гушанац Алија, са 12.000 крџалија, „све жешћега и крвничнијега“, као што вели Сима, удари од Јагодине преко Црнога Врха ка Гружи и Лепеници. Био се је, кажу, зарекао да Крагујевац запали, да груне на Тополу, да Карађорђа посече, а жену му и децу зароби и цару на дар пошље!
На глас о такој силној најезди,
„Карађорђе онакога пошље
За којим и још не стало нигде
Нит’ га икад би поклепат’ нужно.
С две хиљаде храбра Шумадинца.
Та Рајића свога барјактара!
Црни Врх их наткрилио листом
Да душмана не обња их око.
И да не зна ко на друму чека“.
Турци, не видећи нигде пред собом војске, наиђу слободно; али тек онда опазе у какву су клопку упали,
„Кад се оспу Срба гарабиљи
А стану се изјариват’ врази:
Хати с’ ломе, рањеници пиште.
Док облете сву бусију кругом .
И обостран уједначи пуцње
Што и Турци заклоне ухвате.
Но истекар половина Срба
Из дубраве уребар приспела.
Бив скривена ударити после.
У по ватре изненада вразма:
Ови т’ нам их чилни и јакошњи
Сад предузму с плећа у перчине.
Мучно ј’ видет ситније мрвљење!
Један другог већ храбрити сташе:
„Држимо се! Не издајимо се!
Крџалије! у боју смо расли!
Оружијем нам је славити се!
Још Гушанац устоструча сладе.
И држа се док се не досади
Само гинут’, и у незнан бити,
А Срб пуни, без претрга меће.
Сам заклоњен, тек душмане згађа“.
Крџалије прсну куд који. Сам Гушанац једва изнесе шалваре и утече к Јагодини.
У овом боју, поред других, особито се је одликовао Јован Курсула.
Доцније, Вожд се је нешто био наљутио на свога барјактара, а овај се повуче у своје село, рекавши да више не ће да зна за војну и војевање. То је многима било жао, и Сима му за то овако виче:
„Ах, Рајићу, Вожда барјактаре.
С неког доба јера поманита?
Јер у немар забаци се гњили…
Дотешча л’ ти већ витеза право
Не дат’ мрдат’ ни свом господару?
Ил’ угаси к завичају љубав,
К слави срода и драгости српској;
Стид ли би те у потомства било
Што би стјену жезлом поражав’о
Да истаче животворну воду
У све тјела кроз вјекове члане“?…
Други устанак, 1815, нашао је Рајића, и ако већ старца, крепка и весела, на бој готова.
На Љубићу видимо Танаска Рајића, као заповедника у горњем шанцу, где су били топови. Једнога дана, ударе Турци жестоко на српске шанчеве. Војници из доњега шанца, не могући се одржати, почну узмицати у горњи, Рајићев шанац, и тим сам шанац провале. Кад турска сила и ту навали, они се помету, па почну узмицати и одатле.
Кукавни старац Рајић, видећи то, стане говорити:
— Стан’те браћо, ако Бога знате! Што сте се тако преплашили? та и из Турака тече крв, као и из нас! Зар ове топове остављате, од Бога не нашли! Знате ли колике смо муке препатили, док топова не имасмо?
Видећи да је страх овладао, и да га нико не слуша, Рајић опкорачи тон, узме у једну руку сабљу, а у другу запет пиштољ, па рекне:
— Ових топова ја не ћу оставити Турцима, док ме свега на њима не исеку на комаде!
Турци одиста нагрну на њега; он неколике смлати, али пушке турске и њега оборе, и ту га Турци исеку свега на комаде. Ова јуначка, патријотска смрт нека је на углед свима онима у којих мушко срце куца!
Добри духовник Ђерасим Ђорђевић прича нам како су Рајића жалиле његове кћери, снахе, и баба му Јана. Ево неколико врста из те запевке:
„Духовниче, и тако ти Бога!
Кажи мени што за свекра мога!
Ти си с њиме тамо војевао,
Је ли близу тебе погинуо?
Имала сам брата рођенога
Па остадох и без њега јадна:
Отиш’о ми у далеку земљу.
Не знам, јадна, на коју ли страну:
Али живу жив се опет нада
А мртвоме никад ни довека:
Кажи где је мој бабо остао?
Јеси ли га лепо саранио“?
Близу мене плаче баба Јана,
Рајићева јадница супруга,
Око ње су кћери рођенице
Што с’ остале јадне сиротице1“.
Ко Рајићевом смрћу уме умрети, достојан је живети довека!
Допуна
У манастиру Вољавчи, у Руднику, прича се да је главу јунака Танаска Рајића с Љубића донео Хаџи Максим (потоњи Михаило) игуман, и сахранио је у манастирској цркви Вољавчи уза зид, ниже леве певнице. Спомена нема никаква на том месту.
- Ово јада Перуника, снаха Рајићева а сестра Јанићија [Ђурића]. ↩︎