Рајачић Јосиф, српски патријарах, родио се у Лучанима, у огулинској регименти, 20 јула 1785, од оца Луке, свештеника, и матере Василије.
Крштено име било му је Илија, а Јосиф је назван кад је примио калуђерски чин.
Основну школу свршио је у месту свога рођења, гимназију у Карловцима, а философију у Сегедину.
Као сиромах ђак, мучио се је веома док се је учио.
По свршетку философије, докотура се и до Беча, те је, неколико месеца, слушао науке на университету, па се, због немира, године 1809 и у почетку 1810, врати кући.
По жељи владике Миоковића, Илија се, 10 априла 1810, покалуђери у манастиру Гомирју и, том приликом, добије име Јосиф.
Као гомирски јеромонах, Јосиф се је највише бавио код владике Миоковића, у Плашком, и ту је постао протосинђео.
Године 1811, Јосиф је већ био архимандрит, по што га је, како се прича, владика Миоковић на својој самртној постељи, 20 декембра исте године, заархимандритио1.
Владика далматински постао је Јосиф 24 јуна 1829; владика вршачки године 1834; а митрополит карловачки 10 октобра 1842.
Срби у Аустроугарској, трпећи притисак од Маџара, огледали су више пута да своје привилегије оживотворе, али ни то никад није пошло за руком.
Мартовски догађаји 1848, и охола маџарска политика, која је Србима одрицала сва права, натераше их да потраже помоћи у своје рођене снаге.
Како је прва потреба била да се скупи народна скупштина, где би се утврдио споразум за даљи рад: то су се Срби обратили свом митрополиту у Карловцима, Јосифу Рајачићу, као својој поглавици и црквеној и политичкој, и молили га да сазове народну скупштину.
И Рајачић, одиста, распише да се народна скупштина сазове 1 маја, у Новом Саду. Али маџарска влада објави опсадно стање у Новом Саду, те Рајачић скупштину премести у Карловце, где се, 1 маја 1848, слегне силни српски свет.
Ова скупштина, названа мајска скупштина, како се је састала, и српске привилегије размотрила, прогласила је:
- Карловачког митрополита, Јосифа Рајачића, за патријарха српскога и свега Илирика, и
- Пуковника Стефана Шупљикца за српскога војводу.
У исто време, одлучила је да се Срби споје с троједном краљевином.
После тога, Рајачић је изабран да предводи депутацију цару, те да се скупштинске одлуке поднесу владаоцу на одобрење.
Не постигнувши својом депутацијом значајнијег успеха, пошто се царска влада онда још није била одлучила радити против Маџара, Рајачић пошље у Карловце глас о томе, а сам лично није хтео сићи доле, из непознатих узрока.
Ова околност, и разговор с Баном Јелачићем, побудише Рајачића да српском покрету удари знамење аустриских интереса, па је, доцније, у том духу и даље радио, пошто се је међу своје повратио.
Овако радећи, често се је сударао с некима од важнијих људи у народу за онда, и долазио је некад до јавнога непријатељства; али, за љубав народне ствари, опет се је с њима мирио и равнао.
Кад се је видело да обећања, давана из Беча, остају празне речи, Рајачићу је важност јако опала, а нарочито онда кад се је почео противити народној скупштини, и кад се српска војска претворила у одељење војске аустриске, којим су командовали аустриски официри.
После бурне 1848 и 1849 године, Рајачић је живео мирно у Карловцима.
Године 1853, походио је Златни Праг, у Чешкој.
Године 1861, лицем на Св. Саву, писац ових врста походио је седога Патријарха Рајачића у Карловцима. Старац се онда једва, са две штаке, исправљао на ноге; тако су га ноге биле издале; али је, иначе, био крепак и ватрен. Говорећи о стварима српским на оној страни, поред осталога, рече ово:
— Министар ми пише да изберем двадесет људи, који би изјавили царској влади жеље српскога народа. Ја то не могу да учиним: једно што не могу бити уверен, да се у ком изабранику не ћу преварити, а друго — што ми Бечу немамо да изјављујемо жеље него права; наше су жеље — да васкрсне Немањића царство, и њих ми не ћемо казивати Бечу, већ права своја која су купљена крвљу наших оцева, а утврђена свечаним привилегијама“!
Те исте године, Рајачић је славио педесетогодишњицу своје свештеничке службе. А преминуо је 1, па сахрањен 9, декембра 1861, поред леве певнице у саборној цркви у Карловцима.
Патријарах Рајачић више је познат и цењен као државник, него као црквени управник. Кад је он изабран за митрополита, онда је и владика Живковић имао доста гласова, тек мање од Рајачића. Архимандрит Руварац прича да је неки велики господин међу Србима на оној страни, рекао ово:
„Да је 1842 Живковић постао митрополит (а не Рајачић) по нашу би цркву било боље. Она олуја од 1848 и 1849 другојаче би прохујала преко наших глава; наш архијепископ и митрополит се би носио титуле патријарха српског и света Илирика; не би било, можда, ни мајске скупштине, ни српског војводства, ни благовештенског сабора, па, зар, ни оне песме: „За један часак радости, хиљаду дана жалости“; али би за цркву, и за народ који је у цркви, било боље“!…
Рајачића криве да је гонио праве људе, и да је био крајње немаран у стварима црквеним.
У Српским Новинама, у броју 54, од 1849, поводом смрти панчевачког трговца Саве Бркића који је, по смрти своје жене, узео за другу жену, рођену сестру прве, плативши добро и попу и владици, за Патријарха Рајачића вели се овако:
„Патријарах Рајачић, ваљда има две године, како није служио, а добро зна чиме му закони за тако небрежење прете. Чини ми се да се руком дотакне најродније воћке, осушила би се“!
Ово није писало какав световњак, него главом архимандрит, потоњи шабачки владика Гаврило, у Христу брат светоме Патријарху Јосифу!
Рајачић је замерио вршачком владици Стевану Поповићу, и владици бачком Платону Атанацковићу што нису пристали уз народни покрет године 1848, ма да је добро знао да нису могли пристати. Он их је кривио што нису бар пребегли к њему у Срем, кад већ нису смели, или могли, у својим јепархијама дићи народ на оружје, а није помишљао шта би било од беднога народа да су га његови пастири напустили у опасности.
Кад су Поповић и Платон, у пролеће 1849, прешли у Срем, Рајачић их није хтео признати за владике. Поповић је, од туге, пресвиснуо у Фенеку, а шта је било с Платоном говорено је у овој књизи на страни 19 — 22.
Рајачић је гонио не само ова два јепископа, него и њихове придворне калуђере, и све које су њих двојица били запопили или закалуђерили. Честити сомборски свештеници, Димитрије Поповић, и Ђорђе Којанов Стевановић, остали су дуже од три године без парохија; Поповићев протосинђео Младеновић, човек учен и способан, прешао је у римокатоличку веру, и добио парохију у дијецези Штросмајеровој; а Коларовић, кога је Платон заархимандритио 1848, био је за Рајачића чак до 1857 само прост „јеромонах“.
Распра између Рајачића и Платона много је удила угледу и битним интересима православне цркве у Аустрији. Необавештени људи кривили су или обојицу подједнако, или Платона више, кад млађега. У броју ових људи био је и покојни црногорски владика-песник, Петар Други, који се је, 1850, неко време бавио у Бечу. Он је дошао к Платону и казао му у очи како га криви за ту распру. Кад му се је Платон почео правдати, онда га је Владика Петар запитао:
— Божа ти вјера, јеси ли вољан помирити се с патријархом?
— Јесам, од свега срца, одговори Платон.
— Е, хајдемо сад к патријарху; ја ћу вас помирити!
Обојица оду патријарху. Ту је било дугога и живога разговора. Видећи да Рајачић изналази све нове и нове препреке к измирењу, и да Платону ставља све теже и теже услове, владика Петар дође у ватру па, окренувши се к Платону, љутито рекне:
— Бићеш луд, ако то примиш. Хајдемо на траг!
Године 1851, цар Фрања Јосиф постави Платона за бачкога владику, али распри између два црквена главара још није било краја.
Најпосле, у јесен 1856, пошље цар тадашњег губернатора српскога војводства, Грофа Коронинија с изречном заповешћу да измири патријарха и владику.
Корониније прво дође у Карловце патријарху. Патријарах му одговори да је целој распри крив Платон, што неће да отпусти из свога двора „јеромонаха“ Коларовића, за којега је патријарах још пређе решио да иде у свој постриг манастир Грабовац.
Из Карловаца Коронинија одјури у Нови Сад владици. Владика му одговори:
— Ако је само за то запело, пристаћу да Коларовић иде у манастир, али наравно ако он својевољно хтедне, јер га нагонити на то не ћу.
С овим владичиним одговором, губернатор се упути у манастир Ковиљ, где је Коларовић био „настојатељ“. Овај се пренерази кад види какав му гост и каким послом долази. Смеран као увек, Коларовић одговори да ће радо принети ту жртву, а губернатор му на то изјави, да му је патријарах обрекао, да ће Коларовића одмах вратити у Н. Сад к владици, чим чује да је он у Грабовац отишао, јер Рајачић нема против Коларовића ништа лично, само жели уверити се о његовој послушности.
Коларовић, ни крив ни дужан, оде у манастир Грабовац на јепитимију, па га тамо и забораве.
Случај је тек морао доћи у помоћ да се два првосвештеника измире, и да се прав страдалац избави манастирске јепитимије.
У недељу, 9 јуна 1857, у карловачкој саборној цркви, на јутрењи, произведен би за архимандрита један од придворних калуђера, о чијој научној спреми није владало најповољније мишљење.
Друга два придворна калуђера, који су у једно били и професори богословије, нађу се увређени тиме и, онако у љутини, напишу оставку коју заврше речима: „да се повлаче у приватни живот, где ће се за спасење цркве Богу молити“!
Оставку пошљу патријарху, па обојица, тога истога дана, пређу у Нови Сад, и настане се у двору код владике Платона.
И ако се овај поступак није могао правдати, ипак је јавно мишљење овога пута и у Новом Саду и у Карловцима било одсудно на страни ове двојице.
Платон се није хтео користити овим случајем, који му је популарност јако подигао на штету патријархова угледа. Он очински посветује оставкодавце да се врате на своју дужност, па одмах сутра дан оде у Карловце, и заузме се за њих у патријарха да им опрости пренагљени корак.
Управо је Платон сад био оно што је најволео: мирио је и посредовао, те тако је стекао заслуге и за патријарха, и за оба омиљена професора, а највише је помогао — и својој ствари.
Ледена санта, која је дотле притискивала срце патријархово, почела се је топити и растопила се. Патријарх се једва један пут уверио да му Платон није непријатељ.
Добри плодови нису изостали. Патријарх одмах за тим дође у походе Платону, први пут после толико година. „Јеромонах“ Коларовић буде одмах враћен из Грабовца и, одмах по повратку, за ковиљског архимандрита потврђен.
Измирење је било потпуно, само штета што је било касно. Јер, већ после четири године, Рајачић оде Богу на истину, а и Платон га је само са пет година и четири месеца надживио. У завади пак провела су ова два старца, оба већ на устима гроба, пуних девет година!
При свем том, мора се признати да је Рајачић био човек особитих својстава. Његово око провиђало је дубоко; његово је срце било срце Србина патријота; његова је воља била гвоздена; његова је одважност била јуначка. Права цркве и права народа бранио је мушки, јуначки, као што сведочи сав живот његов, а особито његова државничка писма, која су обелодањена 1861.
За то му народ лако превиђа многе људске слабости његове!
- Има људи који су говорили да је Рајачић, видећи да његов добротвор, Владика Миоковић, издише, сам себи измакао архимандритски крст на врат. Колико је у том истине, сам Бог зна. ↩︎