Радоњић Миљко, родио се у нахији рудничкој, не зна се у ком селу, ни које године.
Још као дете, прешао је у Немачку (по свој прилици после Кочине крајине), и онамо је свршио школе.
Кад су Срби устали на Турке, вратио се је у отаџбину, и био је, најпре, професор у великој школи у Београду иза Југовића,
Милутиновић га назива: „Сродољупцем и мајчиним млеком“, тако је био човек добре и погодне нарави.
С катедре, из велике школе, Радоњић је узет у савет; а после је добио управу министарства спољних послова.
Године 1812, баш у очи Божића, избачен је из службе, заједно с Југовићем и Михаилом Грујовићем, по неким плеткама. Онда се је говорило да њих гоне као људе који нису били велики пријатељи Русима. Ну колико је у том истине, не може се још сада тачно знати, докле се документи сви не би обелоданили.
После пропасти Србије, 1813, Радоњић је отишао у Трст, и онамо постао учитељ српске деце. Познати Доситијев пријатељ, Драго Тодоровић, трстански трговац, дао му је своју кћер за жену.
Године 1823, Миљко је још био у Трсту, и од народних песама које је онда штампао Вук Стеф. Караџић, Миљко је узео осам књига.
После некога времена, Радоњић остави и школу и Трст, па пређе у Влашку, и настани се у Браилу, где је живео и трговао, па, како чујем, и преминуо, године 1837.
Мисли се да је Миљко Радоњић писао ону књижицу која се зове: „Сербије плачевноје паки порабошченије“.
Слава тиху, вредну сину мајке Шумадије!