Радојковић Милета, родио се око године 1778, у селу Ђунису, у нахији крушевачкој, па се одонуда преселио у село Катун, у нахији јагодинској.
Отац му се звао Радојко Станишић, а мајка Весела.
За првога устанка (од 1804 — 1818), Милета је био најпре борац, а после барјактар у војсци Кнеза Јевте из Обрежа, и, у боју на Варварину, 1810, одликовао се и личним јунаштвом и вештином војничком.
Другога устанка (1815), Милета је био међу првима који су, примивши Милошеве поруке, одмах устали на оружје, и почели се бити с угњетачима отаџбине. Тада је Милета, са темнићанима, чувао српска села од јагодинских Турака и, у исто време, одбијао је оне који су, испреко Мораве, надирали на Темнић и на сву јагодинску страну. Тако радећи, дочекао је и разбио Турке на Мајурском Пољу, и на Јухору. Ове Турке водио је Алибег, син чувенога Карафејзије, Турчина.
Пошто је с Марашли-Али-пашом углављен мир, Милета је остао старешина најпре у Темнићу, па му се је, после, власт раширила готово на сав јагодински округ.
На крају године 1832, због отмице двеју девојака из Мозгова, букне буна против Турака у нахији алексиначкој, крушевачкој, и параћинској. Милета Радојковић, по заповести Кнеза Милоша, пређе међу побуњенике, и њихов је устанак руководио тако да су Срби одржали што су били отели, а Турци су без боја уступили што већ нису могли очувати.
После тога, Милета је постао Велики сердар расински, под чију власт дошле су нахије: јагодинска, крушевачка, и ћуприска. Он је седео у Јагодини, и јагодинску је нахију држао под најближом својом управом.
Године 1834, кад је Србија већ била увећана са шест нових округа, и када су права њена с поља била утврђена свечаним хатишерифима (од 1829, 1830, и 1833), почело се је унутра, у народу, говорити да је већ време, да се и у земљи што шта поправи и боље уреди. Нарочито су људи желели да се укине кулук, и да се уреде стални судови, јер дотле је, готово, био судија онај који је био јачи, или који је био у већој милости у Кнеза Милоша.
Кнез Милош, свакад добро обавештен о жељама свога народа, оно је казао да ће, најдаље, о Сретењу 2 фебруара 1835 године, сазвати народну скупштину, те обнародовати реформе које је народ желео.
Та кнежеви намера била се је рашчула, и људи су жудно очекивали да се она наврши.
Месеца декембра 1834, Кнез се је налазио у Пожаревцу, где је старији син његов, Милан, лежао тешко болестан. Ту му дође Стојан Симић, враћајући се из Влашке и Молдавије, куда је, по кнежевој заповести, ишао да поздрави нове господаре тих кнежевина.
Кнез Милош, у разговору за вечером, изјави да не ће моћи звати скупштине сада о Сретењу, једно што му је син тако болестан, а друго што нису готове још ни све уредбе и закони, које жели тој скупштини изнети. Него мисли да је одгоди до пролећа, можда баш до Ђурђева дне.
Стојан Симић, други дан, оде из Пожаревца пут Крушевца, кући својој. Уз пут је казивао старешинама, својим пријатељима, да Кнез мисли до пролећа скупштину одгодити, па наравно и жељене реформе. Старешине, жудне преображаја, чујући што сада намерава Кнез, забрину се: шта да раде?
Случај донесе да се Стојану Симићу, баш тада, роди мушко дете, те он позове Кнеза Милоша, као свога кума, на крштење.
Кнез, не могући ићи собом, пошаље млађега сина свога Михаила, са женом својом, Кнегињом Љубицом, у Крушевац, на то крштење. Кнегињу и Кнежевића пратио је, на том путу, по наредби кнежевој, млавски капетан Милутин Петровић. А како је њима из Пожаревца за Крушевац био пут на Свилајинац и Јагодину, Кнез пише саветнику Ресавцу у Свилајнац, свом представнику Авраму Петронијевићу у Јагодину, који су се о празнику налазили код својих кућа, и великом сердару расинском, саветнику Милети Радојковићу, који је у Јагодини и с кућом и по дужности био, да сви иду у Крушевац Симићу на весеље. Још пише у Београд митрополиту Петру да и он, собом, ту свечаност увећа. А у Крушевцу већ су били, осем домаћина Стојана Симића, његов брат Алекса Симић, и Ђорђе Протић.
Крштење се сврши, па настане гозба и весеље, које се продужи дубоко у ноћ. Том приликом, Кнегиња Љубица потужи се на човека свога, Кнеза Милоша, и поиште савета и помоћи од ових народних старешина. Чујући тужбу честите жене Кнегиње Љубице против Кнеза Милоша, који се, као што је познато, није славио чврстим држањем седме Мојсијеве заповести, старешине, и саме незадовољне кнежевом управом у земљи, приме страну кнегињину, и обреку да ће гледати да склоне Кнеза да личну владавину замени уставном, и да свој приватни живот подеси према закону и обичајима народним.
То је била језгра њиховим тежњама, а речи је пало и много и крупних.
У нападању на Кнеза био је најжешћи и најречитији сам домаћин Стојан Симић, а после њега Ђорђе Протић. Њих двојица тражили су: да се се чека скупштина, него да се одмах дигне буна, да се Кнез збаци, и његов син да се узме за владаоца!
Милета је тражио да се земља уреди, и да се Кнез ограничи, али о збацивању није хтео ни речи да чује. Стојан Симић га стане горко корети за то.
Милета је ћутао дуго, па, најпосле, проговори овако:
— Вала Симићу! свак живи зна, да мени Кнез Милош није учинио никакве милоште, ни дара, а тебе је обасуо сваким добром, па кад је теби тешко од његова добра, и ево мене овде, у својој кући, толико кореш, пристајем, ето, и ја да дигнемо буну, али само да се ограничи, а не да се збаци!
И тако, то вече, буде буна уговорена, и сутра дан бунтовници се разиђу сваки на свој посао, да дижу људе, и да иду у Крагујевац.
Кнегиња, са сином, врати се у Пожаревац.
Милутин Петровић, млавски капетан, чим стигне у Пожаревац, каже Кнезу Милошу све што је урађено у Крушевцу. Кнегиња се поневеди, рекавши да није ништа ни чула ни видела!
Чувши за таку намеру, од таких људи, Кнез Милош се, у први мах, уплаши, и пође да бежи у Милановац, па оданде У Влашку. — Али, на наваљивање своје околине, после два сахата, пута од Пожаревца, врати се, и одмах предузме мере да буну утиша. Пре свега писао је у Крагујевац Вучићу да, с Давидовићем и Паштрмцем, који су се онда онамо налазили, сачува народну касу, и да живо настоји да бунтовнике склони да се разиђу, а он обећава сазвати скупштину о Сретењу, и дати све реформе које се траже.
Крагујевцу се тада, од Левча, примицало око 3000 људи под оружјем. Уза Симића, који је на језику био онако ратоборан, ишло је само неколико кметова из крушевачке нахије; са Ресавцем такође незнатан број Ресаваца, а Милета је дигао листом и Темнић и Левач. Милетина заповест капетанима за ову буну гласила је овако:
— Кога позовеш, па не пође — посеци; а кога не зовеш, па пође — уби!
И тако је, за једну ноћ, дигао сву јагодинску нахију.
Вучић, на брзу руку, скупи око 150 људи, и с њима изиђе на Табориште, пред бунтовнике, те саслуша њихове захтеве, и одмах све саопшти Кнезу у Пожаревац. С Милетом пак уреди тако да бунтовници узму онај део Крагујевца где је народни суд, а она пола где је кнежев двор, да остане у власти кнежевих људи.
Улазећи у Крагујевац, Милета је ишао право у суд, као у народну кућу, а Симић окрене у кнежев конак, као у кућу „кумовску“. Милета, видећи таку превртљивост, наљути се, и још одлучније пристане на измирење с Кнезом.
Кнез је поручивао: да вођи буне распусте људе кућама, јер он никад није миловао имати посла с гомилом незадовољних људи, а обећавао је сазвати скупштину о Сретењу, и земљу уредити како народ жели.
Вођи бунтовнички, на таку кнежеву поруку, изиђу међу своје људе, и стану им говорити, да се разиђу кућама; али се ови узму љутити и викати: да су преварени, да су се, овом буном, замерили Кнезу, и да, сада, сваки може очекивати кнежеву освету: за то не ће да се разилазе, докле не сврше за што су дошли. Стојан Симић, речит беседник, говорио је и доказивао не може лепше бити, како је боље да се разиђу, али га нико није хтео слушати, него су се све више љутили и све жешће псовали. Говорили су и други вођи, па ништа: у народу је све више расла врева и незадовољство.
За то време, Милета није говорио ништа. Само је седео и гледао преда се. У један мах рече да му доведу коња. Кад му коњ дође, ману руком, те га проведоше неколико пута око њега, докле је он седео и мислио. Наједаред уста, уседе на коња, прикупи му узде, окрете с к људма, и рече:
— Ко хоће да су му здрава леђа, нека иде за мном; а ко не ће — нека ради како зна!
— Умукоше сви, прича Давидовић као очевидац: — и сви листом одоше за њим!…
На тај начин, 10 јануара 1835, сав се онај свет разишао из Крагујевца, а вођи су се после скупили да дочекају Кнеза Милоша, који је, 15 јануара, долазио из Пожаревца.
На пољани, код петровачке механе, били су вођи бунтовнички заједно с оба кнежева брата Јованом и Јевремом, и с многим крагујевчанима.
К њима је Кнез био мало унапред послао сина, свога Михаила.
Изишавши на исту пољану, Кнез је одјахао с коња, а син његов Михаило узео је десно Милету а лево Симића, Ресавца, Протића и остале, и привео их ко оцу. Они му се поклоне, и замоле за опроштај; он њих пригрли, ижљуби, и рекне:
— Отац љуби синове своје, и прима их, и кад погреше!
И, тако измирени, уђу у Крагујевац.
Други дан, без икакве свечаности, Кнез Милош и сви вођи буне, оду у крагујевачку цркву, где их је чекао ужички владика Нићифор Максимовић и ђакон Јанићије (потоњи владика). Врата се изнутра затворе, и ту, у тишини, пред немим иконостасом, на светом јеванђељу, Кнез се закуне: да им све прашта, и да ће водити рачуна од оног што народ жели: а они се њему закуну: да ће му бити верни и послушни.
Тако се свршио овај немир, који се у народу и у историји зове Милетина Буна 1835.
После сретењског устава, 3 фебруара 1835, Милета је постао попечитељ рата. А кад је тај устав оборен, он је био члан управног савета.
Као члан државног савета по уставу од 1838, Милета је 8 јула 1841, добио чин генерал-мајора, а 1842, отишао је из Србије за Кнезом Михаилом, па се, после неког времена, вратио. Од тога доба живео је код своје куће у Јагодини, а умрьо је 26 септембра 1852, и сахрањен је код варваринске цркве, где му је укопан најпре отац а доцније и сви синови.
Милета је био средњега раста, тела широка и крепка; пун, плавушаст, бркова густих, а лица рохава, као од малих богиња. Био је човек веома разборит, и необично тврд на речи у сваком послу.
У оно време говорило се је да, после Ресавца и Даниловића, Милета има највише некретних добара у Србији.