Радојичић Григорије, архимандрит манастира Благовештења, у Руднику, родио се је у Херцеговини.
Књигу је учио, и покалуђерио се у манастиру Студеници.
у Благовештење је дошао 1793 године. Ево како сам о томе пише:
Знати се, како ја, архимандрит Григорије, и два моја ученика, јеромонах Јоаким и јеромонах Партеније, дођосмо у манастир Благовештење, и ту нађосмо манастир запуштен, од ратова и од многа зулума похаран, а имјеније однесено: немаше ништа, само старинске књиге и земља манастирска што стоји. И ми, по закону хришћанскому, наместисмо се ту, и предузесмо, с народом, подизати манастир, и прибављати што је потребно за службу манастирску; и набависмо одежде за цркву, и друге потребности, посуђе све смо прибавили, и предузесмо радити, баште заграђивати, и проче домостроитељство старати се, и, по уставу светих отаца, и нашему закону, правило црковно совршавати и богомољствије народа ради хришћанскога, као што су нам свети оци предали да се имамо старати дан и ноћ. По том смо, с народом, имали разговор ради државне земље манастирске, да извидимо и општенародски да потврдимо, и да се зна на чисто: докле је манастирска земља, поради препитанија свештеницима који буду у манастиру живети, и за народ хришћански правило црковно држати и совршавати. Ми општенародски с изабраним кметовима, с великим кнезом од све нахије договором рекосмо да осиноримо. И нађоше се стари људи, и кметови, који знадоше за манастирску земљу, и тако смо онда општенародски, с великим кнезом, позвали кадију и муселима из Рудника, и сви скупа пошли смо управо земљу синорити 1793, октоврија 4 дана.
Предузесмо пут с планине од Јавора, путем идући право низ брдо, све идући поврх Гаревице, до бушиначке земље, па од Букве право тако идући, покрај извора, страном до земље страгарачке, идући на старо гумно манастирско. И ту метнуше камен до шуме страгарачке, пак право низ велику косу идући низ брдо, и испод манастирске баште, и ту, изнад пута, метнуше камен, турише белегу да се зна. И од камена страном уз брдо идући, где се састају путови од Блазнаве и Страгара до блазнавачке земље. И отуда право уз планину путем све косом идући до на синор Стари Јавор (четири стуба из једног дебла), до земље јарменовачке, и отуда идући путем, све планином, те на ливаде манастирске, од старине познате калуђерске ливаде, све путем идући на Јавор. И свршисмо синор исправно до рудничке земље. Ту већ свршисмо, и са скупштином одморак учинисмо. Ту смо ватру наложили, и кадија и муселим, по адету турском, пише каву, ми општенародски частисмо се и написмо се мало, по обичају српскоме, и сотим синор совршисмо…
Ово је писмо, доцније, потврдио Кнез Милош (31 јануара 1837, бр. 343) у Крагујевцу.
Године 1796, марта 25, на Благовести, кад је велики сабор код овога манастира, дошао је цркви Ђорђе Петровић из Тополе (Карађорђе), и донео 200 ока хлеба, 200 ока ракије, и 200 ока вина: манастиру је писао вола, а Архимандриту Григорију дао 5 дуката, молећи: да му, с народом, опрости што је оца свога убио!
Архимандрит Григорије изговорио је пред народом у цркви опроштајну молитву, а народ је, после тога, повикао:
— Амин, амин, амин! И нека му Бог прости!1
По свршетку службе, Ђорђе је пред црквом дао даћу за душу оцу својему.
Иза тога, Григорије је пребивао непрекидно у Благовештењу манастиру.
Године 1813, није бегао никуд, него је сачекао Турке, који га нису ништа узнемиривали.
Године 1814, у пролеће, кад је зло турско већ било дошло на вршак, неколике бивше народне старешине, желећи потражити својему народу ма где помоћи, скупе се у манастир Благовештење, код старог и вернога пријатеља Архимандрита Григорија Радојичића те, 21 априла, напишу молбеницу на рускога цара Александра Првог, да би се заузео код порте за српски народ.
На ту молбеницу потпишу се онде у манастиру Благовештењу: Архимандрит Григорије Радојичић, Милош Обреновић, бив. војвода руднички, и Поп Филип Петровић, бив. студен. војвода.
После се ова молбеница пошље у Немачку, те је потпишу још:
Прота Матеја Ненадовић, Петар Молер, Стојан Чупић, и Максим Крстић2.
Једно јутро 1816, кад је Архимандрит Григорије био пошао у цркву на јутрењу, пукне из мрака пушка, и он падне мртав.
После су га сахранили поред цркве, и на гроб му ставили плочу са записом. Данас те плоче нема! Мисли се да је, 1856, кад су грађене ћелије, узидана у те ћелије!
Опет ново сведочанство дивљаштва онде где треба да је врело питомине и поштовања старине!
У манастиру, у читуљи, која је писана 16 декембра 1855, стоји да је овај Григорије родом из Херцеговине, а помиње се и село Блазнава и род неких Ристића!?
Тачно се, дакле, не може још да зна: где је управо рођен, докле се не би што више нашло. Овде треба поменути да се овај духовник час пише „Студеничанин,“ а час опет „Радојичић,“ као да су два лица а не једно. Међу тим зна се да се он могао звати Студеничанин само по томе што је у Студеници пострижен и закалуђерен. У калуђера то бива често.
Марљиво проучење на самом месту, може бити да би осветлило и ово засад још тамно питање…