Филиповић Иван родио се је 11 јуна 1823 у Великој Копаници у Славонији.
Основну школу учио је у месту свога рођења, гимназију у Винковцима а препарандију у Митровици.
Учитељ је прво био у Новој Градишкој, а године 1850 преселио се у Загреб за учитеља онда на гласу Зоричићеве школе.
Од године 1854—1862 био је учитељ у Пожези у Славонији.
Године 1862 постављен је за учитеља градске школе у Каптолу у Загребу.
О првој учитељској скупштини у Загребу 1872, Филиповић је био скупштини председник заједно са Мијатом Стојановићем и Степаном Бузолићем.
Године 1873 у Бечу, о збору словенских педагога, Филиповић је био први потпредседник.
Године 1874 постављен је за краљевског школског надзорника у загребачкој жупанији, и у том звању остао је до године 1889, када је стављен у заслужено стање мира.
Од тога доба живео је у Загребу све до часа умрлога, који му куцну 28 октобра 1895 по новом, када је испустио своју добру, своју радну, своју родољубиву душу.
Што је Филиповић за живота својега урадио у школи, у књижевности, и у свем просветном животу хрватскога народа, то се тешко све може побројити.
Још док је био ученик у гимназији у Винковцима, Филиповић је радо читао књиге народне, као што су песме Андреје Качића-Миошића, и српске народне песме, које је скупио Вук Ст. Караџић.
Године 1845 Филиповић је почео свој књижевни рад у Илирској Даници поздравном песмом: Мому роду о Новому Году.
Од тога доба често је писао стихове и штампао их у Даници, а и у другим повременим издањима. Уз то је преводио лепе романе и приповетке, што је махом штампао у Забавној читаоници.
Године 1850 издао је књигу:
Мали тоболац разнога цвијећа за добру и помњиву младеж народа Српско-Илирскога.
Овим је делом већ изишао на глас, и после тога је премештен у Загреб.
Године 1851 изиде на свет његова Словничка читанка, коју је издало бечко министарство просвете.
После је написао Педагошке искрице.
Године 1854—1862 Филиповић је наставио свој рад на педагошком листу Невену.
Године 1858 изиде на свет његов Упоравник за почетницу и прву словничку читанку.
Од године 1859 Филиповић је био најбољи пријатељ и сурадник педагошком листу Напретку.
Тада је доста његових радова излазило и у сомборском Школском листу.
Иза тога је Филиповић у лепом преводу издао:
Приповетке Ф. Хофмана за младеж оба пола. За њима:
Игроказ, Јагодњак, Сто малих приповедака за младеж, Бечке педагошке слике, Устав за пучке школе у Троједној Краљевини, Кратку повест књижевности хрватске, Кратку стилистику за грађанске и више школе, и т. д.
У својим списима, Филиповић се одликовао чистоћом и правилношћу језика. У том се, осем пок. Мијата Стојановића, ни један хрватски књижевник није могао мерити с њиме.
Филиповић је био члан Матице Хрватске, Матице Српске, Чешког књижевног друштва, Српског ученог друштва, и тако је постао почасни члан Српске Краљевске Академије.
Београдски пријатељи радили су да се Филиповићу да орден Св. Саве, али аустриско министарство није дало свога пристанка на то.
Градови Загреб и Пожега изабрали су Филиповића за свога почаснога грађанина.
Филиповићу се у највећој мери има захвалити што су уређени:
- Учитељска Задруга;
- Хрватски педагошки књижевни збор, и
- Савез хрватских учитељских друштава, а круна свим тим пословима јесте и остаје
- Хрватски учитељски дом у Загребу.
Са својим београдским пријатељима Филиповић се увек преписивао ћирилицом.
Нека му је у обе поле нашега народа захвалан и трајан помен!