Тодоровић М. Велимир, добротвор српске просвете, ванбрачни син Кнеза Михаила Обреновића Трећег, родио се у Рохичу 20/8 маја 1849 године од матере Марије Бергхауз, кћери једнога ветеринара. На крштењу, у католичкој цркви, добио је име Вилхелм. Своје прво детињство провео је у Рохичу доста јадно и жалосно. Отац његов, баш с тога чемерног детињег стања, по савету Дра Пацека, пошље га 1857 године у Београд. Овде је био у кући Антонија Радивојевића, настојника над добрима Кнеза Михаила. Са сином Антонијевим Живком Велимир је 1857 ступио у основну школу, а године 1860, опет заједно са Живком, ушао је у гимназију.
Године 1866 Велимир је свршио београдску гимназију а 18 септембра те исте године прешао је у православну веру. Кум му је био Митрополит Михаило а крштење је свршено у митрополитској капели. На крштењу добио је име Велимир које је, у осталом, он носио још од свога доласка у Београд.
У јесен године 1866 одвео је Карло Бетан, секретар за страну кореспонденцију, Велимира и Живка у Женеву, у пансионат Оливијеа Венела, где су учили виши течај гимназије. Кнез Михаило 1867 путујући у Париз на светску изложбу свратио је у Женеву, и видео Велимира. После трагичне смрти Кнеза-мученика, Велимир је, на крају јуна, дошао у Београд, и ту му је саопштен акт донације кнежевих наследника. Госпођа Перка Бајићка, рођена сестра Кнеза Михаила, и синови друге кнежеве сестре, тада већ покојне Савке Николићке, поклонили су, као што се у судском акту каже, Велимиру М. Тодоровићу, питомцу пок. Кнеза Михаила, 30 хиљада дуката ћесарских у румунским руралним хартијама, не рачунајући, у ту суму и купоне, и мошију Негој (10.000 јутара земље) у Румунији, на Дунаву спрођу Лом-Паланке. За ту донацију везани били неки услови, од којих су се Барон Ф. Николић, и покојни Барон Милош Бајић, судским путем одрекли године 1883.1
При примању акта донације у другој поли јуна 1868 Велимиру су постављени за туторе: Митрополит Михаило, Ђорђе Петровић председник касац. суда, и Живко Карабиберовић из Београда.
Године 1870 августа 19 Велимир је проглашен за пунолетна, и предано му је имање на руковање.
У јесен године 1968 Велимир је отишао у Хохенхајм у Виртенбершкој, са својим пријатељем Живком Радивојевићем, ради изучавања пољске привреде. У Хохенхајму остао је љетњег семестра 1870, а после је прешао у Минхен, где је на университету слушао кемералне науке.
Свршивши науке, Велимир се стално сместио у Минхену, па ту је 31 јануара 1898 и преминуо на пречац.
Велимир је био лепо васпитан и солидно школован човек. Он је потпомагао многе ђаке Србе, који су долазили у Минхен да се школују.
Тестаментом својим, све своје имање, осем неколиких ситнијих легата, оставио је својој отаџбини Србији, на унапређење просвете. Све то имање има бити један фонад, једна задужбина, која ће се звати Велимировац (Велимиријанум), и њим има да управља Државни Савет Краљевине Србије.
Слава имену Велимирову!
- Пошто је Кнез Михаило погинуо у Топчидеру 29 маја 1868, његови наследници дошли су у Београд да приме наследство. Онда се у Београду причало, да су они били заузели све и не помишљајући на Велимира. Тада им је, кажу, дрски Доктор Пацек рекао:
— Ви, господо, и не помињете рођенога сина Кнежевога, а већ разделисте све покојниково имање, које вам је предао ђаво а није Бог!
Они тада одвоје оно што је горе именовано и оставе Велимиру! ↩︎