Сундечић Јован, књижевник, родио се у Босни у селу Голињеву Код Лијевна, 24 јуна 1825.
Још као дете, оставио је своју постојбину и пребегао у Далмацију, где је у Имоском почео учити књигу. Ту га, као добра ђака, позва владика Божидар Петрановић, те га пошље у манастир Крку, а оданде у Задар у богословију 1843.
Сундечић се запопио 1848, и најпре је био капелан у Пероју у Истри, где је остао до 1854. Тада пак буде постављен за професора богословије у Задру, где је служио до 1863.
С неких плетака, Сундечић би принуђен оставити богословију и Задар. Тада је неко време живео у Београду.
На Цетињу је постао Кнежев секретар. Од тога доба боравио је час на Цетињу а час у Котору. У последње време имао је од Црне Горе пенсију, и боравио је у Котору. Пролетос га удари капља и после тешке болести, он премину 6 јула 1900 у Котору.
За Сундечића веле да је имао три отаџбине: Босну, у којој се родио; Далмацију, у којој се учио и живео, и Црну Гору, коју је служио свим својим песничким срцем.
Књижевни рад Сундечићев почиње од године 1848, ма да у Зори Далматинској има његових песама и пре те године. Тада му изиђе спев Антоније и Сапфира, а до две године после издао је збирку песама. За тим су излазиле књига за књигом: Цвијеће 1858; Вршидба 1860; Саул (превод), Венчић домољубних песама; Крвава кошуља 1863; Низ драгоценог бисера 1866; Кула Баја Пављанина, 1877; Љубав и цвеће 1882; Анђелија Косорића 1893; Одисији родитељског срца 1885; Сјетва 1888; Миље и Омиље 1893; Славопјев 1896. Осем тога написао је много пригодних песама, које су расуте по разним српским листовима.
Сундечић је много радио, писао и певао за слогу Срба и Хрвата. Зато му је Матица Хрватска, у знак захвалности, штампала Одабране песме, којима је предговор написао Хуго Бадалић. Сундечића цене као лирскога песника.
Нека му је леп спомен до века!
Босанска Вила, у броју 14 од 31 јула 1900, ставила је овај венчић на гроб песнику Сундечићу:
Мирио си два рођена брата
И пјевао за својега вјека,
Све пјесмице од сухога злата,
Ал’ не наш’о јадној браћи лјека!…
И у гробу још те мори дрека
Тешке свађе и братскога рата
Па ти срце и ту тужно чека
Помирење Срба и Хрвата!
Добри старче, твоја красна вила
Нек’ рашири своја бјела крила
Поврх наше дивне отаџбине
А ти моли сунчане висине,
Да би једном сложна, часна била
Српска мајка, домовина мила!