Боцић, сељак из Селевца, у нахији смедеревској, 7 августа 1809, кад су Срби ишли к Бањи, да ослободе Вељка, и осоколио је и осмешио.
Младен је тада командовао српском војском и, као свакад тако и сад, неспретно и несрећно. Тако, изнајпре, није давао укопавати се, а после, кад су Турци навалили, наредио је да се шанац копа на врат на нос!
Боцић је копао шанац као и други, а један Турчин долети на коњу да га набоде на миздрак. Боцић, у часу, остави ашов, дохвати миздрак за врх, и њиме свали Турчина с коња. Одмах га шчепа, за гушу, па му узме два пиштоља сребрњака, и с главе срмали-капу. После тога пусти га да иде!
Кад га другари упитају што га пусти? Одговори им:
— За овај мах доста је! Нека ми, други пут, што друго донесе!