Ћелеш Ђорђе (Поповић), родио се у Загорју, у Епиру. У својој постојбини Ђорђе се је оженио удовицом која му је довела троје пасторчади. Од то троје деце једно је била Агнија која је доцније удата за Тому Вучића Перишића, и коју су од милоште звали Нула.
Ђорђе је дошао у Србију око године 1815, и ступио је службу код Кнеза Милоша. Био је човек жив, окретан, вешт Турцима и њиховим обичајима, а говорио је осем језика српскога, врло добро турски, грчки, и арнаутски.
Кнез Милош узме Ђорђа за својега тумача у пословима које је имао с београдским везиром и с Турцима уопће.
Године 1820 слао га је и у Цариград, заједно с Пајом Сретеновићем из Лисовића, те су молили Порту да у Србију пошаље нарочитога човека који би из уста народа саслушао жеље народне.
За то што је Ђорђе био ћелаве главе, Кнез Милош га је по свом обичају прозвао Ћелешем, и више га је звао тако него крштеним именом.
Ћелеш је био човек врло шаљив, и некад је својом шалом могао за срце ујести.
Кнез Милош је по два три пута преко године слао у Београд везиру брата свога Јеврема ради расправе важнијих послова. Јеврем, кад би год тако долазио у Београд, никад не би долазио сам, већ би доводио по неколико важнијих кнезова, да му је пратња јача и важност већа.
У другој поли године 1825, сишавши у Београд, Јеврем бејаше довео и кнеза Васу Поповића, старешину нахије пожешке. Кнез Васа се је познавао с некадашњим магличким спахијом Арнаутином Дервишем Бешамићем, који је тада боравио у Београду, и који је увек, кад би Кнез Васа био у Београду, долазио ту на виђење и разговор. Овај спахија није био све памети, него малко сулуд, а уз то прек и брз на бој као готово сви његови земљаци.
Код Кнеза Васе, у конаку, састану се, 1 августа 1825 маглички спахија и Ђорђе Ћелеш.
Кнез Васа изиђе послом из собе, а ова двојица остану у соби.
Ћелеш, како га је Бог дао несташна подсмевача, погледа Арнаутину у појас, и подсмехне му се пиштољима.
Арнаутин, ни пет ни шест, него истишти пиштољем те Ћелеша у трбух, који одмах падне на патос.
Кнез Васа, чувши пуцањ, дотрчи у собу, где затече Ћелеша у крви а Бешамића с другим пиштољем напереним у њега, ако би му први био мало!
Васа одмах шчепа и обезоружа Турчина, свеже га, и пошље паши.
Ћелеш је умрьо после неколико часова. По наредби Кинеза Милоша тело је његово било сахрањено код београдске цркве и гроб му је покривен плочом с овим записом:
„Ова стена покрива кости Георгија Поповића, рождена у Загорју, у пределу епирскому, и десет љет српскому Кнезу, Господару Милошу Обреновићу, и народу српскому, и по вишој части драгоманом у Београду српском, за време везира Марашли-Али-Паше и Абдурахима, верно послуживша, убијена од спахије магличкога Дервиша Бешамића, 1 августа 1825 года, у Београду, у двору Кнеза Милоша, који му, за верну службу, постави ову стену на гробу“.
Кад је пак срушена стара београдска црква и почела се зидати нова, кости су Ћелешеве пренесене у Топчидер, и укопане код онамошње цркве.
У једном писму Господару Васи Кнез Милош је после потписа додао ово:
„Да се у свима главнијим црквама пожешке нахије чини помен за 40 дана, уз друге, и покојном Ђорђу Ћелешу“.
Ћелеш је био човек средњега раста, пун, плав, разговоран, и шаљив одвише.
У својој постојбини звао се Пападопулос и Папазоглу, а у Србији се потписивао Ђорђе Поповић, међу тим су га сви звали Ђорђе Ћелеш.