Јовановић Стојан родио се у Београду, 1819.
Основну школу учио је у Београду, гимназију у Крагујевцу, а у Панчеву је учио немачки језик.
После тога школовања, ушао је у државну службу, и постао, најпре, срески писар у Крушевцу, откуда је, доцније, прешао у београдско начелство, за секретара.
Године 1839, послала га је српска влада, заједно с другим младићима, у стране земље на науке. Тада се је учио у Бечу, и, неко време, у Паризу.
Године 1842, вративши се у Србију, застао је у њој са свих нови ред ствари: Кнез Милош и Кнез Михаило били су отишли из отаџбине, у којој је тада већ кнезовао син Карађорђев Александар.
Стојан Јовановић, младић жив, енергичан, окретан, а врло велико пријатељ династији Обреновића, у два три маха, огледао је да дигне какву узбуну, те да поремети ред који му није био по вољи. Али не само да није могао урадити што је желео, него је, у сваком таком случају, допадао тамнице и окова и он и они који су пристајали уз њега.
Из последње тамнице побегао је, прешао Саву, и склонио се у Аустро-Угарску, где се, после, налазио највише уз Кнеза Милоша.
Године 1844, у јесен, на име, 22 септембра, Стојан Јовановић пређе Саву на Кленку, и уђе у Шабац, са 32 друга, који су сви били на коњма, у хусарском оделу, и под оружјем.
Заузевши из убаха варош, Стојан је наредио те су одмах убијени: председник окружног суда, Марко Лазаревић, и помоћник начелства, Никола Нинић.
Поставивши у Шапцу своје људе за управнике, Стојан се, са својом дружином, коју је народ одмах прозвао: Катане, упути кроз Мачву ка Лешници.
Преноћивши у Лешници, дође, други дан, у Лозницу, где буде дочекан као избавитељ. Из Лознице је мислио преко Ваљева у средину Србије.
Али, док је он тако заовитним путем, и тако споро напредовао, влада српска брже боље прибере у Ваљеву војску, која пође пред Стојана. С овом ваљевском војском Стојан се сретне, и побије, 25 септембра 1844, на месту Петровачи, у ваљевском селу Буковици, 2 часа на запад од Ваљева.
Војна га срећа изневери; он изгуби битку, изгуби главу, а дружина му изгине, или се распрсне.
Који су остали живи, похватани су, и предани преком суду у Шапцу, те су осуђени неки да изгубе живот, а неки да трпе тамницу дуже или краће време.
Тај догађај записан је у историји као Катанска Буна, и људи из оних округа које је захватио, причају о њему као о страшном Суду Божјем!
Од Стојана Јовановића у књижевности српској има:
„Француска Граматика за оне који, без помоћи учитеља, хоће да уче француски језик“, у Бечу, 1844.
И писац ових врста има да захвали овој граматици за многу олакшицу у учењу францускога језика!