Јовановић Петар, митрополит српски, родио се у Илоку, у Срему, 18 фебруара 1800. Отац му се звао Лазар а мајка Јулијана. На крштењу наденуто му је име Павле, а Петром су га прозвали кад се покалуђерио.
Павле је свршио основну школу у месту својега рођења; гимназију у Карловцима, философију у Сегедину, па за тим богословију у Карловцима 1820.
Одмах по свршетку тих школа, постао је професор у карловачкој гимназији, где је служио равних 10 година.
Био је човек врло гледан на очи, зато су га обично звали: Лепи Паја.
Године 1831, прешао је у Србију, и постао секретар, најпре у народном суду, а после у канцеларији Кнеза Милоша.
У то време, умре српски митрополит Мелентије Павловић, и Кнез Милош замоли митрополита карловачког, Стефана Стратимировића, да му препоручи кога наученог духовника Србина за митрополита. Стратимировић одговори:
— Бољега не тражите од Павла, секретара Вашега!
По такој препоруци, Кнез Милош избере Павла за митрополита, и пошље га, најпре, у Чачак где га, последње четврти, године 1833, замонаши, зађакони, запопи, и заархимандрити ужички владика Нићифор Максимовић.
Тада му је дано име Петар.
После тога, опреми га Кнез у Цариград, где га, на Св. Николу, 6 декембра 1833, Патријарах Григорије посвети за архијепископа и митрополита српскога.
Нови митрополит Петар вратио се одмах у Србију, и прву службу, као архијереј, служио је на Божић, 1833, у Пожаревцу, где се је онда налазио Кнез Милош.
Од тога доба, до почетка 1859, управљао је Петар црквом у Србији мудро ми чврсто. Завео је богословију за спрему младића за свештенике 18361, уредио конзисторије, израдио протама државну помоћ, отворио пут младићима у руске богословске заводе, за потребу цркве, и уопште увео је ред у све службе и одношаје свештеничке.
И ако је био родом из оне стране, тојест, из Срема, ипак је био врло на опрезу према својим земљацима и њиховим навикама, кад би који овамо к њему прешао. Он је, можда, једини од својих земљака, који се је са свим повијао по духу и обичајима земље у коју је дошао.
Као светован човек, пушио је, а пошто се закалуђерио, није дима узео у уста!
Пада у очи, да и духовници, на оној страни, хоће по некад језик свој да пусте даље него што стреја камилавке благосиља: хоће да говоре онако како некад говоре људи световни, људи млади — па и ови тек кад су сами!…
Митрополиту Петру ни трунка таква прекора не може се учинити. Напротив, он је свој говор и држање оштро удешавао према захтевима свога чина, и према мишљењу друштва у које је ушао…
У својој богословској струци, Петар је био јак; а и у другим државних пословима увек добар саветник. Памтиљу је имао за чудо јаку.
Под његовим руковањем, израђене су и штампане ове књиге црквенога садржаја:
- Свештена Историја кратка, и пространија,
- Катихизис кратки, а пространији,
- Историја Цркве,
- Догматичко богословље;
За тим:
- Часловац,
- Псалтир,
- Службеник,
- Требник,
- Молбано пјеније,
- Општи минеј.
Ове су књиге, његовим настајавањем, прештампане у Београду.
Од године 1834, ретко је кад служио, а да није и проповедао.
Неке од његових беседа штампане су у листовима онога времена, а где су остале, није се могло дознати.
Године 1859, по промени која се онда изврши у Србији, Митрополит Петар је дигнут о црквене управе, а на његово место дошао је Михаило, његов питомац.
Петар је, после тога, неко време био владика Горњо-Карловачки, и умрьо је у Сремским Карловцима 22 септембра 1864, и укопан је у манастиру Крушедолу, у Срему.
- Богословија је отворена, први пут, 1 септембра, 1836 године. ↩︎