Јелечанин Радосав, из свела Матаруга, близу манастира Жиче, родио се од прилике 1762.
Јелечанин је најпре био прост војник, а од године 1811, помање се као војвода у Горњем Ибру, под врховном командом Антонија Пљакића.
На Јелечанина се, једном, жалио Димитрије Кујунџија, војвода пазарски (управо студенички), да му није дао ископати 4 товара земље, за некаку цркву. Карађорђе, сазнавши то, заповеди Радосаву, да ископа 6 товара земље, и да их пошље војводи Димитрију за цркву.
Доцније, у пролеће 1812, кад се већ видело да ће се наставити рат с Турцима, Јелечанину, који је обично држао друм од Карановца ка Пазару, у Протоколу Карађарђеву, заповеда се, да сву нејач уклони даље од пута, у тврде збегове, како је Турци не би поробили.
Последња заповест послана му је да ухвати Цукића и Молера, ако би се јавили у његовој кнежини, па да их преда Вожду живе, или главе њихове!
После несрећне године 1813, Јелечанин се је предао Турцима, и седео је код своје куће на миру.
Уз ону несрећну Хаџипроданову буну, Радосав се је десио код Јатиф-Аге, чачанског муселима, и није се мешао ни у што.
Али године 1815, чим је уговорен нови устанак, Јелечанину дође књига од Кнеза Милоша, да се спрема устати на Турке!
Међу тим Јатиф-Ага је, још о Св. Сави 1815, с половином своје војске, био оставио Чачак, и прешао у Карановац, те се онде утврдио. Доцније, чувши да је и Милош устао, Латиф све своје прибере и затвори у тврди шанац Карановац, а Адем-паши пазарском подучи да му пошље помоћи!
Јелечанин, који је, по поруци Кнеза Милоша, с устаницима, био ухватио Столове, и пресекао пут између Пазара и Карановца, нађе се сад између две ватре. Рад је био најпре разбити оне Турке који су долазили од Пазара, па онда ударити на Карановац; али Адемовци, њих 1500 убојних Турака, под управом Махмуд-Аге Љаје, и Јусуф-Аге Баљеје, стигну на Столове, и већ обрну низа страну, баш кроз Јелечанинове заседе. Ту се одмах заметне страшан бој.
Латиф-Ага, стари војник, чим чује пуцањ, похита у предсрет Турцима који му иду у помоћ.
Јелечанин је сада, са Србима устаницима, бијући се на две стране, одступао к старом граду Магличу, у који се је, најпосле, и склонио.
Турци се, после тога боја, сви скрхају у Карановац, али Латиф, који је одавно био болестан, које од своје болести, а које од умора у овом боју, на скоро умре, а Срби Турке у Карановцу опколе са свих страна. Тако је Јелечанин држао Карановац у опсади, докле није стигао Кнез Милош од Пожаревца, те Турке примио на веру, и испратио их у Пазар.
После тога, Јелечанин је, као што вели Сима Милутиновић, бодро чувао границу од Нова Пазара.
Године 1835, фебруара 23, Кнез Милош је, међу другим заслужити људма, и Јелечанину одредио 100 талира пензије.1
Јелечанин је умрьо у селу Матаругама, 20 новембра 1841, и опевао га је поп Павле Милутиновић из Крушевице; сахрањен је у Жичи, код Мале црквице. На гробу му нема ни плоче, нити икаква белега, тако да се данас управо и не зна где је местимице укопан?
Био је човек плав, средњега раста, а лица врло блага.
Неки Коста Бунарџић из Дедеваца, за којим је била Пљакина синовица, причао је ово:
— Године 1813, испратисмо, вели он: — војводу Пљаку, кад је полазио из Србије. Пређосмо Мораву на Милочајској скели, и онде се ижљубисмо и растасмо. Пљака уседе на коња и пође, па се окрете и рече нам:
— „Чувајте се Радосава Јелечанина, и Попа Николе из Мрсаћа; то су турске улизице!“
Рекавши то, ободе коња, и оде.
— Е, брате, наставља, Коста: — то нам војвода рече, а не погоди! Вера и Бог, у оно несрећно време, ова су два човека заклањала народ, као мајка своју децу!
Још се нешто за Јелечанина прича:
Латиф-Ага се разболео, па лежи у Карановцу; и чује се да хоће да умре, а око Карановца Срби узаврели; тек што није плануо устанак 1815. Јелечанин, да би се собом уверио о Јатифовој болести, и да би, опет, и бонику дао знак пријатељства, узме неколико кметова, и дође бону муселиму, да га види и да му пожели скора оздрављења:
— Како си, царски сабљару! упита он, и дубоко се, с дружином, приклони пред боним агом: — Крепи се; дижи се; сиротиња се уплашила што те нема, па моли Бога да оздрави што пре!
— Знам, Радосаве, знам, рекне Турчин; — турска вас је сабља научила да зборите тако, а што ми желиш, и ти и ови твоји, не дао ми Бог! Него се’те, попите каву, па идите… Мени… што да Бог!…
- Указ од 23 фебруара 1835. Бр. 532. ↩︎