Јанковић Паун родио се у селу Коњској, које се доцније прозвало Михаиловац, у нахији смедеревској, 1808.
Отац Паунов, Јанко Ђурђевић, био је саветник за смедеревску нахију, за времена Карађорђева.
Паун Јанковић се је школовао у Русији, и, вративши се, на позив Кнеза Милоша, у Србију, рано је ступио у службу, као писар у кнежевој канцеларији, у којој је напредовао са звања на звање, док није дошао до Директора те канцеларије.
За својега секретаровања у кнежевој канцеларији, Јанковић је, по диктовању Кнеза Милоша, написао многа и многа озбиљна, а нека и шаљива писма, којима је Кнез, понекад, миловао прошалити се с овим или с оним од својих сувременика.
Како се је школовао у Русији, и знао руски језик, а раста је био малена и става демжекаста, Кнез Милош га је прозвао „Баћушка,“ и „Баћа,“ па му је, после, то име остало много познатије од крштенога и породичнога.
Као директор кнежеве канцеларије, Јанковић је, 26 априла 1840, био одређен да заступа кнежева представника и попечитеља спољних послова кад је Аврам Петронијевић то звање био оставио.
То заступање трајало је врло мало, и Јанковић је 20 јуна 1840, постао члан земаљскога Савета.
Године 1842. октобра 26, Јанковић је постао попечитељ правде и просвете и, на том месту, израдио је, и 23 септембра 1844 издао: „Устројеније јавног училишног наставленија,“ што је први школски закон који је обухватио наставу основну, средњу, и високу1.
У послу око овога закона, био је Јанковићу десна рука начелник одељења, знаменити књижевник, Јован С. Поповић.
Пауну Јанковићу, као попечитељу просвете, и као председнику Друштва Српске Словесности, упутио је Вук Ст. Караџић оно своје писмо о српском језику и правопису, које је писао 18 маја 1845 у Београду.
Баћа је окушао своју снагу и у дидактичком песништву: препевао је неколике Давидове псалме.
Пред крај свога живота, на име 1857, умешао се је у неку заверу против живота Кнеза Александра. За то је био осуђен на смрт; али, по кнежевој милости, отишао је у гургусовачку кулу.
Изишав из куле, прогнан је био у Рушчук, откуда се вратио у отаџбину, тек пошто је у Србију дошао Кнез Милош, 1859.
Последње време свога живота Баћа је провео у Смедереву, где је имао своју кућу. Тамо је и преминуо 13 јула, 1865.
- Зборник 2 стр. 315—345. ↩︎