Јанковић Милован

Јанковић Т. Милован, државник, књижевник, родио се 1 новембра 1828 у селу Влашкој, у срезу космајском, округу београдском.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, а гимназију и прву годину права у Београду.

После тога, послала га је српска влада у Немачку, те је у Хајделбергу и у Берлину слушао философске и државне науке. Из Немачке Милован пређе у Париз, где је, у друштву с Јевремом Грујићем, издао књигу Les Slaves du Sud. С те књиге, српска влада му је одузела стипендију, и вратила га у отаџбину.

Дошавши у Београд, Јанковић 19 новембра 1854 поста канцелиста у министарству просвете. Одатле је прешао у министарство спољних послова за регистратора, а с тога звања отишао је 18 фебруара 1856 у лицеј за професора економије и политичке рачунице.

С те катедре је, у јесен године 1858, премештен у министарство финансије за секретара.

О изборима за светоандрејску скупштину 1858 Милован изјави да ће оставити државну службу ако га београђани изаберу, и одиста он би изабран.

Комисија за прегледање посланичких пуномоћстава уништи Јанковићев избор за то што он, као активни чиновник, по члану 31 закона, није могао бити ни биран.

Тада Јанковић даде оставку на службу, и на новом избору, 3 декембра, на ново би изабран.

Међу тим се је скупштина светоандрејска већ била конституисала, и за своје секретаре узела Јеврема Грујића, комесара главне контроле, и Јована Илића професора гимназије.

К овој двојици она доцније придружи и свога члана Милована Јанковића, као трећега секретара.

У овој скупштини Јанковић је био веома активан. Од њега су потекле и неколике мере, које нису увећале славу оној иначе знаменитој скупштини (као што је, на прилику, прогоњење из земље извесних чиновника, и друге неке.)

По доласку у Београд Кнеза Милоша, Јанковић је кратко време био у конаку, па се после и из земље уклонио. Тада је отишао у Русију. Из Петрограда је писао неко писмо Вуку Ст. Караџићу, који се онда налазио у Београду. Шта је било у том писму не зна се, али је Вук то писмо предао Кнезу Михаилу, како је, бој се, Милован и желео.

По смрти Кнеза Милоша, Јанковић се врати у Београд, и пријави се Кнезу Михаилу. С те аудијенције вратио се кући врло зловољан, и не само да није тада ушао у државну службу, него је наскоро опет отишао у емиграцију.

Из ове друге емиграције вратио се после неколико година. Тада је бивао најпре управник управе фондова, па министар финанције, па најпосле председник главне контроле. У овом је звању и пенсионисан. А умрьо је у Београду 8 октобра 1899.

Јанковић је писао доста по разним листовима, у разна времена, и о разним предметима.

Још године 1855 и 1856 расправљао је у чланцима нека политичко-економна питања у београдским Српским Новинама. Те своје чланке обележавао је знаком ∞. У тим чланцима нарочито је обратио на се пажњу разлагањем: да се интерес на позајмљене новце не може ограничавати законом, пошто ту пресуђује тражња и понуда, које су независне од земаљскога закона.

Доцније полемисао је о језику у нашем Кривичном законику, а и о неким другим питањима која су кад била покретана. Уз то је певао неке патриотске песме. Жеља за оваке саставе пратила га је до у последње дане живота његова.

Као засебне публикације од Јанковића су остале:

1. Српски Цар-Стјепане или Смрт Душанова 1, у Београду, 1858;¹
2. Буквар за старо и младо, Београд, 1862;
3. Спомен на Сентандрејску светковину приликом доласка племенитог Господина Венијамина Калајије на годишњи испит српске православне сентандрејске школе, 9 августа 1865;
4. Кратак наук маџарског језика, 1865;
5. Шта је чије: односно оснивања српске уједињене омладине, 1891;
6. Хоће ли бити, или не бити српства: писма великошколској омладини, 1891.

Јанковић је свакад, и у свачем, био своје главе човек: што је годило његовој памети, његовој независности, то је пред његовим очима свакад заузимало највидније место, и ако је он то, према приликама, обилазио или и прећуткивао. Та црта његовога карактера, доцнијим неприликама којих је Милован у свом животу доста имао, још је више појачана.

Јанковић је везивао познанство и друговање с разним људима, а у том је свакад гледао да познаник иде за њим, а он за познаником никад; и да он од познаника има какву било корист моралну или материјалну. То може у великој мери бити узрок што је готово редовно ранија познанства напуштао, а к новима се приближавао, да у своје време и ова замени још новијима.

Тој особини карактера ваља ће приписати и оно што је Јанковић ступајући у двор, по свом постављењу за министра финанције, пред лицем Владаоца и председника министарства, прекрстивши се неколика пута, гласно рекао:

— О, сачувај ме и саклони Боже од Господарске милости!

Неки су мислили да су њему те речи излетеле из уста у тренутку некога заборава, али није: ту се је само отворено показао прави унутрашњи Милован, онакав какав је био увек. С њим се човек могао разговарати, договарати, годити и у нечем и погодити, али управљати њиме могла је једина његова памет.

Јанковић је био човек средњег раста, смеђе косе, пунијих бркова, а под старост сав сед; у лицу пак био је румен као ружица. Прст казалац на десној руци, са неке бољетице, био му је остао краћи од других прста. За то је ту руку радије склањао, служећи се левом, где се год могло.

Као лицејски ђак толико је мало марио за своју спољашност, да је једном дошао у читаоницу огрнут ћебетом, а пошто све вратио из Јевропе с наука, одевао се је лепо и пазио је оштро на сву своју спољашњост. Под старост пак често се виђао на београдским улицама с белим штитом (сунцобраном) и кад киша пада, са пледом преко рамена и кад је врућина, и са посувраћеним ногавицама кад је са свим суво!…

За Јанковића се може рећи да је у шточем и прегонио, чак да је бивао и неправедан, али се никад ником није удварао. Он никад није био ничија скутоноша!

Бог да га прости!

1. Јанковић је написао и 1858 године штампао у Београду песму: Српски Цар-Стјепане или Смрт Душанова. Сазнавши да београдска пошта прима и бесплатно носи сва периодска издања, и још да поштари, по свом незнању, за периодска издања узимају сваку публикацију, која на корицама има римске бројеве I, II, III тако даље, Милован на корицама своје песме стави римско I, ма да никад ни помишљао није да то буде периодско издање. То је урадио само зато да пошта књижицу прими и бесплатно разнесе. Тако је и било!
   Године 1868 он је ту књижицу прештампао у Н. Саду, па ту нема на корицама онога римскога I; јер онде му не би било ни од каке користи!! ↩︎