Јанковић Алекса, родио се у предграђу Фабрици, у Темишвару, у Маџарској, године 1806.
Отац његов Мита, био је, по занату, абаџија, веома сиротног стања, и, у последње време, црквењак у темишварској градској цркви.
Основну школу, и гимназију, Јанковић је свршио у месту свога рођења, па је онда, с препоруком г-ђе Савке Николићке, кћери Кнеза Милоша, прешао 1834 у Србију, дошао у Крагујевац, и постао писар у окружном суду. Из суда је, доцније, узет у Канцеларију Кнеза Милоша.
После неколике године, заштедивши нешто пара, сиђе, с Кнезом Милошем, у Топчидер, па ту да оставку, и оде у Еперјеш (Прешову) те сврши права.
Године 1838 положио је у Пешти адвокатски испит па, 1839 наново пређе у Србију, као адвокат. Ну на скоро опет уђе у државну службу, поставши најпре секретар варошке управе у Београду, а после секретар Кнежеве Канцеларије.
Године 1840 Јанковић је био у Цариграду с Кнезом Михаилом.
По повратку Кнежеву из Цариграда, кад се оно народ узбуни против Вучића и Петронијевића, те се они чак мораше склонити у турски београдски град, а Кнез Михаило се, с централном управом врати у Крагујевац, Јанковић не хте враћати се у Крагујевац, него оста у Београду без службе, као приватан човек.
Године 1842, кад је Вучић, преко Панчева, и Смедерева, отишао у Крагујевац, да заузме топове и војску, с њих је био и Алекса Јанковић. На тај начин, Јанковић је својим очима гледао оно што се је тада догађало од Метина Брда преко Жабара до Врачара изнад Београда.
Пошто је Кнез Михаило оставио земљу, и у Србији се уредило ново стање, Јанковић је постао директор Кнежевој Канцеларији.
Доцније је био, неко време, Попечитељ Правде и Просвете, па се опет вратио на директорско место, у Кнежевој Канцеларији.
Пред кримски рат, Алекса Јанковић је био послан у Беч да, по упутима српске владе, гледа код руског посланика обезбедити Србији какве користи у оном лому који је Цар Никола спремао на Балканском Полуострву, а који се је, после, свршио у Севастопољу. Ту је Јанковић тражио: „да се Србији придружи Босна, Херцеговина, и Стара Србији, као земље које и јесу једно с њоме, и да се она прогласи за Краљевину.“
у почетку 1857, врло кратко време, био је Представник и Попечитељ спољашњих послова, а за тим је отишао у Савет, коме је оно редовни члан.
Као попечитељ спољашњих послова, Јанковић је мушки бранио и права Србије, и права свакога Србина на по се. Ево томе једног малог сведочанства:
Д-р Иларион Анђелковић, купивши редовним путем од Турчина место на варошком шанцу, почне зидати кућу. Турски паша из града, који се старао и шанац око вароши прогласити као саставни део градских утврђења, пошаље низаме, те доктору растерају мајсторе.
Анђелковић потражи заштите у српске власти. Та ствар, својим путем, дође пред Јанковића, као попечитеља спољашњих полова. И он је не расправља, као што се до њега радило, не шаље паши терџомана да пита: шта је то било, и да га моли да одустане од таке радње; него седне и, својом руком, српски, напише паши писмо, па заповеди свом ћатину, да то писмо преведе тачно на турски језик, и да га однесе паши. У писму, кратко рећи, каже паши ово: „Заповедно сам да докторови мајстори наставе свој рад, а наредио сам, да у касарни буде спремна војска, која би, чим ко узнемири мајсторе, дошла, и силу одбила силом!“
Паша се је одмах тргао, и Др. Анђелковић је начинио своју кућу, коју је посветио „Погледу“1!
На крају године 1858, кад се Обреновићи вратише у Србију, Јанковић, у први мах, оста без службе. Али, кад Кнез Михаило, по смрти свога оца, 14 септембра 1860, прими владу, Јанковић доби пензију по закону и, од тога доба, живео је које у Београду а које у Панчеву.
Године 1862, после бомбардања Београда, беше једно време, кад је Кнез Михаило одсудно мислио да завојшти на Турску. Припремајући се за тај рат, Кнез се је највише бринуо за врховнога војводу српској војсци. У то време, налазио се је у Панчеву аустриски пуковник Бига, добар Србин, честит човек, кога је Кнез Михаило познавао још док је био у Бечу. Кнез се устави на имену тога одличнога Србина, и зажели понудити му, у случају рата с Турском, врховну команду над свом српском војском. Али је била мука: како да се Бига о том упита?
Како је, у оно време, од свих министара једини Никола Христић био ратоборан тако као и Кнез, то је овај с Николом највише и водио своје тајне разговоре о рату. Он дакле Христића упита:
— Има ли каква год начина, да се Биги каже моја намера, и да се сазна шта он о њој мисли?
— Има, одговори Никола одмах: — само не знам хоће ли Ваша Светлост примити човека, који бн ту могао бити удесан посредник:
— А који је тај човек?
— То је Алекса Јанковић; он с Битом живи као с братом; сваки су дан заједно. Он га може упитати за све што желите знати, а да ником ништа не падне у очи.
— Јанковић јесте из логора мојих противника, рекне Кнез: — али је он поштен човек, и истински патриот: њему се то може поверити. Поручите му да дође!
Јанковић дође. Прими од Кнеза Михаила посланство, и оде Бити и каже. После неколико дана, врати се, и донесе овакав одговор:
— У аустриској војсци, рекао је Бига: —ја ћу скоро бити ђенерал; имам, дакле, леп положај, а држава се је и за моју децу постарала. Све то ја бих оставио, кад бих веровао да могу учинити Србији добро. Али се ја бојим неуспеха код све своје добре воље. Ја сам научио командовати регуларном војском, а у Србији је војска народна: ја њу не ћу знати, она мени не ће веровати, и тако може бити зло, и клетва ће пасти на моје име! За то се не могу примити. И молио бих Кнеза да никаква странца и не узима за врховнога војводу, већ нека узме домороца, који зна свој народ, и кога народ зна! Тај ће увек урадити више. А ја ћу, нижих официра, ако за треба, пуштати свакад“.
Последње дане свога живота Јанковић је провео у Београду, на име у Старом Здању, где је и умрьо 10 јуна 1869, и сахрањен је код палилулске цркве.
Докле су њега, у великој београдској цркви, опевали, грунула је на Београд така олуја с кишом, какву донде ни најстарији људи нису запамтили.
Јанковић је оно средњега раста; пуних, великих, крупних бркова; избуљених очију, а гласа поцепана. Идући, био је свакад малко погнут напред, као да је мало погурен.
Осем српскога језика, говорио је и писао: немачки и латински; а разумевао је француски, маџарски, и влашки. француски је знао и како се зове свака чивија у кола, али је књиге читао онако како су написане, на прилику, ноус (nous) воус (vous), и т. д.
Алекса Јанковић био је човек врло поштен, врло паметан, и способан за послове.
То је једини министар, коме је било дати оставку, као попити чашу воде!
- Данас те куће нема; срушена је, кад је Београд регулисан. ↩︎