Јаковљевић Стеван, војвода левачки, родио се у селу Белушићу, у Левчу.
Још за Мустај-Паше, београдског везира, Стеван је био човек чувен и уважен у Левчу.
Кад је Тахир Балота, послан од Мустај-паше, из Београда, с војском турском и српском, ударао на Пазванџине Турке, у Јагодини, где се је неки Тосун био затворио у џамију: онда је Стеван Јаковљевић предводио Левчане. Догодило се је да су Турци Балотини волели Пазванџији, него Мустај-паши; за то су, у боју, и они пуцали у Србе, своје савезнике. Стеван, опазивши то, рекне Балоти:
— Ја мојим Левчанима не дам више бити се; ми гинемо и од својих Турака, и од Пазаванџиних; него нека се иставе наши Турци, па да ја само с Левчанима ударим на Тосуна, и, ако га, до сутра, не доведем жива, или не донесем његову главу, на врату сам најтањи!
Балота му допусти; али Турци то поткажу Тосуну, те се он, ноћу, божем протуче кроз Турке и побегне у Ћуприју.
Још од овога времена, царски су одметници мрзили на Јаковљевића. За то је Фочић и говорио: да ће „погубити Јаковљевић Стеву, из Лијевча гњезда хајдучкога!“
Карађорђе опет волео је Стевана за његово велико лично јунаштво. И кад је отпочео рат против Турака, није могао Стевана, оставити без власти војводске.
Али, као да Јаковљевић није умео руковати влашћу онако срећно и правично, као што је махао сабљом? У Протоколу Карађорђеву помињу се некака два случаја, у којима се просто вели да је Јаковљевић „поарао некаку бабу, и некога Јована из Лепојевића“?!
У Стевана је био брат Јован, јунак, кажу, као и Стеван. У Левчу се прича, а и сувременици бележе, да су Стеван и Јован са својом мајком, могли, седнувши за вечеру, попити, до зоре, аков вина, па сутра се умити, и отићи на рад, без икакве главобоље.
Тома Милиновић пак пише:
„Јаковљевић добар јунак бјаше,
Но и вино крвнички пијаше,
Које му је много покварило,
Из господства њега истурило.“1
Јокић је поменуо да је Јаковљевић погинуо у Београду, не казавши када; а Милутиновић прича да су оба брата Јаковљевића ухваћени 1814, после Хаџи-Проданове буне, доведени у ланцима у Београд, где су оба погубљена!
Ко да главу за свој народ, купио је право на поштовање потомства.
Слава им обојици!…
- Умотворине Томе Милиновића, стр. 20. ↩︎