Ђурђевић Јанко родио се у селу Коњској (које се сад зове Михаиловац), у нахији смедеревској.
Јанко је био саветник за смедеревску нахију од 1805—1813.
Јанко је био врло уважен човек и у народу и међу војводама.
Њега су обично звали „Сиротињска мајка;“ у песми су му певали: „Шишко Јанко, сиротињска мајко!“
Тома Милиновић за њега овако вели:
„Прости старац, сиротињски отац;
Он у свачем правду говораше,
И никоме још не уступаше,
Ни млађему, нити старијему,
Ученому, нит’ неученому —
Канда га је родила Римљанка,
А не српска мајка Шумадинка!“
Милутиновић пак за њега каже:
„А Ђурђевић био б’ знатан Јанко,
Да учио с’, како Блихер славни!1“
Кад је оно Младен затворио рудничког војводу Милоша, и кад је већ била реч да се овај погуби, старац Јанко дође Карађорђу и рекне:
— Господару! Поклони ми главу Милошеву! Ако ми је данас поклониш, можеш је одсећи кад год хоћеш; ако ли је данас одсече, сутра ти је узалуд кајати се; она никад не ће прирасти за рамена!
— Коекуде, одговори Карађорђе: — и многи други моле ме за њега, па кад и ти, сиротињска мајко, тако велиш, нека тако и буде! Пустите Милоша!
Кнез Милош је, за ово, побратимио Јанка, и увек му је, за то, био захвалан.
Кад је оно кнез Максим Рашковић, сав у ранама, суђен у Совету, и кад му је Младен викнуо да иде у тавницу, онда је Јанко овако рекао:
„Не видите л’, Бог вас не видео,
Да тај човек крив ни у чем није?
А, Младене, прођиде се зала,
Не вређајде на јунаку рана,
Када му их залечити не ћеш!
Нити стојиш, и ногу му мити!
Јунак судит тек може јунаку!“2
Године 1812 Јанко је пребегао преко Дунава, и доцније је, отишао у Русију, и настанио се у варош Хотину, где је и умрьо 1828.
Сина Јанкова, Пауна Јанковића, који се школовао у Русији, дозвао је Кнез Милош к себи, и дао му службу у својој канцеларији још за живота Јанкова.
Он га је, од милоште, прозвао Баћушка и Баћа.