Штитарац Марко, родио се године 1782 у селу Доњем Добрићу у Јадру.
Док је још био дете, отац његов прода своје имање у Добрићу неком Баштовановићу, па се пресели у Мачву у село Штитар. Овде је Марко провео неколике године, па је одавде дошао у Београд да учи занат.
На тај начин, дошло му је презиме Штитарац.
Године 1806 Марко остави иглу па дохвати пушку, и стане се тући с Турцима. Ратни занат почео је млади Штитарац учити у славнога Бимбаше Конде.
— Где смо се год ударили с Турцима, причаше покојни Петар Јокић: — Марко Штитарац је свакад први донео турску главу.
Доцније је Штитарац оставио Конду и прешао Луки Лазаревићу, уз кога је остао до 1813 године.
Несрећне године 1813 Марко Штитарац не хте за војводама у Немачку, него оде у планину.
Године 1814 и у почетку 1815 видимо га уз Кнеза Милоша као момка који прима од Кнегиње Љубице ону страшну клетву: да њу, сву децу њену, и свекрву јој, поубија, ако би се Турци приближили, и ако би се видело да ће их заробити!
И, какав је, Марко би то извршио!
После тога, по упуту Кнеза Милоша, Штитарац је дошао у Мачву, и ту је живо настајавао да се Мачвани дигну на Турке. Мачвани су већином били уморни и ради миру, за то не само нису хтели послушати Штитарца, него су му још почели претити да ће зло проћи ако се не уклони између њих!
Тада је Штитарац, на једном скупу, изнео пред Мачване крст и ибрик, и поставио им ово страшно питање:
— Хоћете ли, браћо, за крстом или за ибриком?
И они су, у муци и двоумици, одговорили:
— Волимо за ибриком!
После битке на Дубљу 14 јула 1815, Кнез Милош је поставио Марка Штитарца за капетана Поцерини, ставивши и Мачву под његову власт. Али је Штитарац имао помоћника Симу Катића који је седео у селу Глоговцу, и управљао Мачвом, те се њоме Штитарац мање бавио.
Марко је миловао село, отворен чист ваздух, и лепе изворске воде. То је све нашао у селу Варној у Поцерини, где су биле остале турске земље, куће, зграде, и један красан точак који с звао Пашина Чешма.
Штитарац се ту и настани. Над Пашином Чешмом начини чардак за одмарање, а чешму оправи и уреди како је могло лепше, па је над тим својим точком, на чардаку, често сеткарио, одмарао се, и гледао у лепе церске висове или богате поцерске равни.
Сви сувременици који су Штитарца познавали уверавају да је био јунак и брз да пролије крв. Његова је рука могла извршити и најцрња недела. Турке је мрзио свом силом своје бесне душе, а није био много блажи ни према својој браћи Србима само ако је мислио да му их треба за што каштиговати.
Бивало је, кажу, да он хотећи човека убити с неким сотонским осмејком викне:
— Зини, у душу те твоју, да не кварим кожу!
И с тим речма скреше пиштољ у уста јаднику коме одузима живот!
Једне ноћи Штитарац је спавао на своме чардаку над чешмом а удари јака киша. Било је лето. Сутра дан је сунце истина огрејало, али је пут био врло каљав.
Штитарац седи на чардак и пуши.
Ево из Поцерине путем к Шапцу иде сељак на коњу коме реп није везан него се вуче по блату те коњ њиме каља и себе и јахача на себи.
— А у душу те! цикне Штитарац: – што томе коњу ниси тај реп подвезао, него тако каља и себе и тебе? Обали!
Момци оборе сељака и ударе му 25 батина!
Тога истога дана после по дне, опекло је сунце мозак да проври. Сељак се онај враћа из Шапца, а Штитарац опет цикне:
— А у душу те твоју, што томе коњу не пустиш реп да се брани од мува! Обали!
Момци га оборе те одвале 25 нових!
Много има таких прича о њему, и све га сликају као неку бесну силу која се мало устављала пред законима, људским и Божјим.
Владику шабачкога Мелентија Никшића убио је Штитарац у Шапцу 1816. Овом приликом умлатио је и двоје ђачади којима је кривица била што су вриснула кад су њега видела.
Владику је убио по наредби Кнеза Милоша зато што је радио о глави Милошевој, а децу је помлатио тек да је више крви!
Штитарац је умрьо 17 септембра 1830 у селу Варној, и укопан је код цркве добрићске, до гроба Милоша Поцерца.
Штитарац је био средњега раста, окрушасте снаге, бркова великих, смеђих, а погледа страшнога.