Чупић Стојан, родио се у Пиви, у Херцеговини. Његово је право презиме Добриловић, а како се је прозвао Чупић казаће се мало ниже.
Стојанов деда, очин отац, по имену Тода, био је неки старешина у месту својега рођења у Херцеговини. Не зна се зашто, али овај Тода у један пут остави онамо своје синове и сву кућу, па дође овамо у Србију, и стани се у Црнобарском Салашу, који се онда звао Али-Агин Салаш.
После неколико година помру у Пиви Тодини синови, а остану само деца њихова. Од невоље крену се тада три Стојанове сестре, Ђурђија, Ката, и Стана, поведу Стојана, и дођу у Мачву у село Црнобарски Салаш, к деди своме Тоди, који се ту већ био наставио. Једна Стојанова сестра, на име Стана, уда се онамо преко Дрине, у Балатун, у Босни. За то су неки мислили да је Стојан родом одонуда.
У Салашу се, у оно време, десио некакав учитељ, и сестре даду Стојана томе учитељу, те тако научи читати и писати.
Кад је Стојан већ био изишао из школе, дође једном у село њихово у госте неки Страхиња Чупић из села Салаша Ноћајског. То је био човек богат а без порода. Угледавши Стојана, младића здрава, наочита, вредна, окретна а без баштине, заиште га од деде му Тоде да га узме меште сина. Тода, разговоривши се са својим унукама, пусти Стојана. Страхиња одведе Стојана кући, провуче га кроза своју ногавицу (као да би га био и родио), усини га, и држао га је после као да му је пао од самога срца.
Тако Стојану Добриловићу дође ново презиме Чупић од поочима Страхиње.
После неколике године, Страхиња ожени Стојана, да му баштине да може радити, а и новаца да може по мало трговати. Прича се да је Стојан, осем ове помоћи од поочима, и своје заслуге, троје новце ископао из земље: једне је, кажу, нашао још док је био у деде Тоде; друге — не зна се где; а треће је изорао орући њиву с неким Страхињиним синовцем Пером.
За овај последњи случај прича се ово:
Једнога дана Стојан и Пера орали су заједно. Пери се придрема, па оде у хлад и заспи. Стојан за то време изоре ћуп пун дуката. Да би искушао Перу колико му је прави пријатељ, Стојан проспе неколико дуката по бразди па кад Пера устане рекне му да сад опет он сам мало пооре, дотле се Стојан одмори и поспава. Пера наиђе у бразди на дукате, покупи их, и сакрије, а Стојану не каже ништа.
У вече, о вечери, упитаће Стојан:
— Богати, Перо, да ли ли ниси данас у орању нашао штогод?
— Нисам, Стојане, одговори Пера.
— Баш ништа?
— Ништа за цело!
— Е, мој брате, рече Стојан: — ви’ш како си лукав! Али нека те! Какав си ти према мени, онакав ћу бити и ја према теби! Ја сам нашао ћуп дуката, и да си казао право, делио бих га с тобом, а овако не ћу.
Година 1804 затекла је Чупића као марвенога трговца већ на лепу гласу.
Први пут се нашао и видео с Карађорђем негде у ваљевској нахији, куда је био отишао да лучи свиње. После тога састанка и разговора, Чупић је одмах почео скупљати брчније људе и с њима затварати путове између Босне и Шапца, а нарочито онај који је ишао поред Саве. Мало је времена прошло, а он је Турцима задао такав страх дуж Саве и Дрине, да су га се бојали као какве хале.
У славној битци на Мишару, Чупић се је јуначки борио против турске силе. По разбоју гонећи Турке сустигао је код села Дреновца, више Шапца, и погубио чувенога Мулу Сарајлију за кога се држало да „и цару уме судити“.
Чупић се је одликовао и личном храброшћу као јунак, и војводским врлинама као управник војске. Особито се је прославио у бојевима: на Главици онамо преко Дрине где је спасао Цанцар-Јанка; на Клењу; на Бајиној Башти, где је прешао преко Дрине на мегдан силноме Бегу Зумбулићу, и на Црнобарском Саламу. Овај последњи бој опевао је и славни Вишњић. Крај красне Вишњићеве песме гласи овако:
Откако је гавран поцрнео
Није гуја змију дочекала,
Као Чупић Мехмед-Капетана,
У широку пољу салашкому;
Ако ли тко веровати не ће,
Нека иде те очима види:
Знати ће се турска коштурница
Докле тече сунца и Салаша“.
С необичне брзине у смишљању и у извршивању својих мисли и с неоспорнога јунаштва, Чупића је песма прозвала „Змај од Ноћаја“. И то име он је потпунце заслуживао.
После несрећне битке на Равњу, 1813, Чупић је као и друге војводе био прешао у Срем, али се одонуда после краткога времена вратио, па се крио по мачванским луговима док није букнуо нови устанак под Кнезом Милошем 1815. Како је пак чуо за тај устанак, Чупић се упути Кнезу Милошу, и нађе се с њим на Ваљеву. Пошто Турци из Ваљева побегну, Кнез Милош рекне Чупићу да иде у Мачву да и њу диже, а он ће му послати и својих људи у помоћ.
Међу тим је жена Чупићева живела у селу Дивошу у Срему. Она је била у такој сиромаштини да је, тако рећи, умирала од глади а стидила се је просити. У то време налазио јој се је и помагао јој колико је могао архимандрит шишатовачки знаменити Лукијан Мушицки.
Стојан дође у Мачву, и стане набављати барут и склањати људе на устанак. Али неким мачванским кметовима а на име: Јовану Лазићу и неком Јелићу из Петловаче, Јакову Росићу и Живи Врачарићу из Бадовинаца, Јанку Шуманском из Црне Баре, и још некима, није никако било мило да се опет дижу на Турке, јер су волели бити на миру, па макар Турци још судили. За то науме да Чупићу дођу главе, пошто су држали да то једини он буни народ. Поруче тајно у Босну Турцима да пређу овамо код Бадовинаца, а они ће довести Стојана те им га продати жива. Пошто су то удесили, кажу Чупићу да пристају на устанак, али је, рекну му, њему поручио неки Турчин из Босне који му је и пре увек набављао и добављао џебане, да дође на Прудове да му нешто каже.
Али-Паша-Мараш с четом Турака пређе на Прудове, па се сви посакривају у луг. Уреченог дана дођу и кметови с Чупићем. Турци, у тренут ока, поискачу из заседа, обезоружају све Србе, а Чупића још и вежу. Кметови кад предаду Чупића паши реку овако:
— Ево хајдука који замеће крајину; више крајине не ће бити!
Па су се, после тога, ухватили коло и играли. Лазић је уз игру бројио ову поскочицу:
„Хопа, цупа, Марта!
Сукња ти је кратка!
Удри ногу о ногу!
Нека дође под ногу“!
Чупића су одвели најпре везиру Рушид-Паши који га је лепо примио, па послао у Зворник. С почетка су га водили слободна на коњу, а после га окују и на колима отерају те баце у зворничке казамате окована унакрсним гвожђем.
Ту је лежао читав месец дана, па га онда уморе и избаце на ђубре, а распусте глас да је умрьо од куге.
Од оних кметова који су Чупића предали, Јован Лазић је остао међу Турцима као талац за мир, а други су се вратила кућама.
Кад су Срби освојили турски шанац на Дубљу, 14 јула 1815, онда неки Димитрије Ногић из Совљака јуриши на Лазића и стане га ножем сећи, подвикујући:
— Хопа, цупа, Марта! итд.
— За Бога, Срби смо, рекне Лазић.
– Ниси ти Србин, него си од Турчина гори, одговори Ногић: — кад Чупића издаде Турцима!
Овај је Ногић још двојицу од ових кметова пре тога био посекао у Прњавору.
Чупић је био растом висок, у појасу танак а плећат, осредње коштуњав, дугих насмејаних образа, великих смеђих бркова, и приметно дугих прста на рукама. Било му је око 50 година а још није био проседео. Био је човек веома речит: говорио је и много и лепо у Београду на скупштинама, с тога је јамачно Карађорђе, који је био човек ћутљив, рекао за Молера и Чупића:
— Коекуде, ко ми надговори Чупића и натпише Молера даћу што затражи!
Чупић је био у суђењу праведан, а сиротињи велики пријатељ. Носио је панцир и челичну капу. То је остало у кћери његове, и сад веле да је у збирци наше војне академије. Јахао је увек добре коње, а најволео је некога измрка доратаста, кога је звао „Пејзом“. За овога коња песма вели:
„Који ваља кутије дуката.
А Чупића стоји без динара,
Јера га је Чупић задобио
Од Турчина Пејза Мехмед-Аге:
И јаше га Турком на срамоту"!
Нека је Чупићу светао спомен међу потомцима који ће се свакад дичити „Змајем од Ноћаја“, а бездушницима нека плати Бог и историја!1
- О Стојану Чупићу може се прочитати у Кнежевини Србији страна 449—456. ↩︎