Чарапић Ђорђе, старији син Танасија Чарапића, родио се у Белом Потоку, од прилике 1792.
Кад му је отац погинуо он је, и ако је био врло млад, постао неки подвојвода под Мутаповом командом.
Године 1813 налазио се је заједно с братом од стрица Илијом на Делиграду где су имали свој шанац и били се с Турцима.
Очевидци причају за Ђорђа и Илију да су се, док траје бој, били као и други војници, а чим бој престане они се с војницима бацају камена с рамена, и упињу се из све снаге да би све друге надбацили!
Испред турске најезде и Ђорђе је с мајком и свима својима, оставио Рипањ и пребегао у Срем, заједно о Илијом Васини сином.
Илија је из Срема отишао у Бесарабију, а Ђорђе се, са својом мајком и братом Марком, врати 1815 у Рипањ, где су му Турци већ били попалили све зграде, и исекли неке шљиве.
Ђорђе и брат му Марко навале на ново кућити кућу, и кроз неколико година лепо се опораве.
Године 1825 у смедеревској нахији букне Ђакова Буна. За ту буну знао је и Ђорђе Чарапић, јер је био дигао народ из нахије београдске, да се удружи с Ђаком; али претече Вучић те Ђака победи и војску му растера, па се, с тога, и Ђорђева дружина, разиђе сваки својој кући. Ђорђе пак, као човек већ крив, утече у Банат, куда му доцније оде и брат Марко.
Говори се да је Ђорђе тада ишао у Русију те од Карађорђева сина Алексе, узео новаца и поруку да на ново дигне буну против Кнеза Милоша и против Турака.
Било како му драго, тек се Ђорђе преко писама стане договарати за ту буну с београдским учитељем Мијаилом Берисављевићем (родом из Дивоша у Срему), који је пре био учитељ у Рипњу и онде имао кућу. Мијаило, после неког времена, открије ту намеру другом београдском учитељу Петру Радосавкићу, родом из Бачке, из села Паланке.
Пред Цвети 1826 Чарапићи Ђорђе и Марко пређу крадом у Србију, и учитељ Мијаило оде ноћу у Авалу, те се с њима састане, пода им нешто барута и олова; по том, вративши се у Београд, напише прокламацију за буну. У тој прокламацији, између осталога, било је и ово:
Ко донесе главу Милошеву, добиће педесет хиљада дуката на годину; за Јованову и Јевремову главу обрицало се по двадесет хиљада, у за главу Симе Паштрмца и Кнеза Вучића — по пет хиљада дуката!
Ових прокламација нису могли њих двојица преписати колико им је требало, за то своју намеру открију и другару Петра Радосавкића, младу момчету, родом из Ниша, које је прилично знало писати, те им помогне преписивати.
Међу тим је Кнез Милош дознао за ту намеру, и наредио једне људе да учитеља Мијаила ухвате и одведу у Крагујевац, а друге — да опколе Авалу те да похватају Чарапиће.
У ову буну били су умешани Чарапићи Ђорђе и Марко, синови Танасијеви; Ђурађ и Петар, синови Савини; Милован Гајић, зет Танасија Чарапића; Јован, син Марка Чарапића (кога су убили Турци у Калуђерицама), и још неки кнезови и сељаци из околине. Буни се највише противио Пера Чарапић, син Савин, који никако није хтео пристати у тај посао.
Чарапићи су се крили неколико дана од потере, али их најпосле потера опколи у потоку испод Торлака, над селом Раковицом, и пандури припуцају на њих. Ђорђа и Ђурђа Чарапиће и зета им Милована убију одмах, а Марко убије једнога пандура. Онда кнез Парезан заповеди неком Марку Пириватрићу из Бела Потока да расече коситер и да га метне у пушку, те тако и Марка убију.1
Побијене Чарапиће баце на точкове на Торлаку крај друма, а оне друге људе који су за тај посао знали повежу и отерају у Рипањ, где их затворе у кућу неких Арнаутовића.
Ту се је после водила страшна истрага о којој кад се прича језа човека хвата.
Најпосле се цела ствар сврши овако:
Учитељу Мијаилу Берисављевићу одсечене су обе руке више шаке и мало од језика; Петру Радосавкићу и његову другару по десна рука и по мало од језика, а све друге који су били родом из Србије, и у ту су буну умешани, поубијају.2
Породице Чарапића власт протера у разна места по Србији. Тако је Ђорђева и Маркова мајка с другом децом била протерана у Брусницу. Тада неки младићи од рође Чарапића побегну куд који, и измене презимена да се не би знало од којих су људи.
Цео тај покрет, коме је Ђорђе Чарапић био коловођа, прозове се Чарапића Буна 1826 године.
- За Марка се причало да се родио с два знака: имао је, веле, крст на десној руци, и прамен златне росе. За то се драли да њега не бије олово. С тога је Парезан и наредио да га бију коситером! ↩︎
- Вук, Грађа за историју, стр. 185-188.
Прича се да је међу онима затворенима у кући Арнаутовића у Рипњу, био и Јован Чарапић син Марка Чарапића (којега су посекле дахије). Јовану мајка донесе хлеб и у хлебу маказице, те он исече конопац, утече из затвора, и завуче се под корито рипањске чешме где сачека ноћ. После, ноћу, запали право у Крагујевац Кнезу Милошу.
— Откуд ти, Јоване, весео био? упита га Кнез кад га види.
— Ето добегох к теби, Господару, па чини што знаш!
— А што ми болан још кога на доведе; што ми бар Марка ниси довео? (Марка је Кнез познавао и волео).
— Идите, рече после тога Кнез момцима: — оној несрећници (Ђурђији, сестри Ђорђа и Марка) и кажите јој, да је Јован жив и здрав код мене. (Јовану није било ништа). ↩︎