Цукић Петар (Лазаревић), родио се у селу Стопањи, у нахији крушевачкој.
Док је Петар још био мало дете, замре му сва кућа у Стопањи, те њега прими к себи крушевачки војвода Павле Цукић, који је тога времена седео у Трстенику.
Петру је презиме Лазаревић, како се је доцније увек и потписивао; али га је свет звао „Цукићем“ по презимену војводе Павла, његовога првога добротвора.
До године 1815, Петар се налазио увек уза свога добротвора војводу Павла.
Једнога дана, седео је Кнез Милош на диванани пред својом кућом у Црнући, и разговарао с писаром својим Димитријем, а путем уз поток зада се човек на коњу.
— Чиниш ’волико, рећи ће Кнез Димитрију: — познајем Цукићева коња, и видим Цукићеву главу, али не знам шта му је оно за леђима?
А коњу на сапима седео је дечко Петар Лазаревић.
Сјахавши с коња, Петар узме узду да коња вада, а Цукић оде Кнезу на диванану.
— Море Цукиђу, упита Кнез Милош: — какав ти је оно шипарац?
— Досад је, Господару, био мој а од сада, ако хоћеш, буди му ти и отац и мајка, јер свога нема никога, одговори Павле.
Сад исприча одакле је дете, и каким је случајем дошло у његову кућу.
— Добро, море, ја га примам! одговори Кнез.
И тако је Петар Лазаревић, Цукићев питомац, прешао у службу Кнезу Милошу у селу Црнући.
Милошева кућа, у оно доба, била је веома смерна. У њој су живели Кнез Милош и Кнегиња Љубица с децом; од дворана и слуга били су само писар Димитрије Ђорђевић, имраор Ниџа Лазар, кавеџија Вуле Глигоријевић, кувар Арса Андрејевић, и над свима њима „Газда“ Вук Перишић. Петар Лазаревић добије дужност да распаљује чибуке и да служи каву.
У једној соби, на патосу, причао је Петар: — простирала се постеља где су спавали Кнез Милош и Кнегиња Љубица.
Испод њихових ногу легали су Вуле и Пера Цукић.
Кад изјутра треба устати, Кнез би викнуо и гурнуо Вула да се пробуди и да устане. А Кнегиња би, на такав исти начин, пробудила Перу. Вуле би отишао да ложи ватру, Пера би донео карлицу и врг с водом, те полио Господару да се умије.
У тој служби Петар је остао и пошто је Кнез прешао у Крагујевац.
Доцније је добио место настојника у кнежеву двору у Београду, па је иза тога постао управитељ српскога дела вароши Београда.
У овој служби Петар Цукић је, по заповести Кнеза Милоша, у почетку 1830, извршио један посао који ми данас не ценимо много, а београђани онога доба сматрали су га као да је њиме већ и Косово освећено.
На месту данашње велике београдске цркве била је стара, мала, ниска, негледна богомоља. Ту цркву није никад, за владе турске, огласило звоно.
Јануара 10 године 1830, Кнез Милош из Крагујевца пише туторима београдске цркве да наруче једно звоно од 2 центе, друго од 4, а треће од 6 цената „у Земуну или где знају“.
Капетанима пак у нахији београдској заповедио је да осеку дугачке баване, и друге греде и диреке, па ту грађу да привуку у Београд к цркви, да се начини звонара за звона која ће се дићи да звоне кад се у цркви служи богомоља.
Видећи те припреме, и чујући да ће скоро звона зазвонити у Београду, Турци се узнемире, почну се оружати и претити, па и наши у граду изјављивати да они ту поругу исламу не могу допустити.
Паша једнога дана зовне Цукића и упита је ли истина да намерава дићи звона у Београду?
— Истина је, одговори Цукић: — јер тако заповеда Кнез Милош.
— А ако се Турци побуне, и вас исеку? упита паша.
— Мени је све једно: ако дигнем звона, ви велите да ћу погинути од Турака; а ако их не дигнем, знам да ћу погинути од Кнеза Милоша. И ја волим да погинем од Турака вршећи своју дужност, него да ме погуби Кнез Милош, као свога недостојна чиновника!…
Паша слегне раменима.
Звона су дигнута, и зазвонила су први пут на беле покладе, 16 фебруара 18301. Митрополит у Београду беше тада Антим родом Грк. У цркви је говорио беседу ђак најстарије школе Димитрије Живковић.
Радост ондашњих београђана била је неописана. У порти је стајала постављена трпеза, и чаброви пуни вина, готово целу недељу дана: ту се јело, пило, певало и играло: коло се је водило на варошку капију па на Саву, и испод Калемегдана опет пред цркву. Старци, већ изнемогли, болесници на умору, доношени су под звонару, да руком повуку за уже, да чују глас звона, па, задовољно да умру! Родитељи су доносили у наручју малу децу своју и давали им ужета од звона, да се час пре дотакну те велике народне добити и среће: за недељу дана звона су готово без прекида звонила!…
Турски топови с града били су наперени на цркву, и тобџије с паљачима у рукама стајале су поред пуних топова, до многе су буле повезале своје бошче и спремиле се да беже у град чим прва пушка пукне; али ни један том с гради није пукао; Турци, оружани до зуба, владали су се мирно код својих кућа и у дућанима. Само један, дивно одевен, на хату зеленку, пројахао је кроз улице пуне веселога народа не говорећи ником ништа.
И тако је тај радосни догађај прошао са свим на миру.
Београђани и данас хвале у том случају енергију и смотреност Петра Цукића.
Из Београда Цукић је отишао у Карановац (данашње Краљево) за старешину подибарског.
Онамо је, поред осталога, преместио на садашње место Карановац, и регулисао га овако како га данас гледамо.
Из Карановца је Цукић прешао за окружног начелника у Крушевац, где је остао до 1842.
Као окружни начелник у Крушевцу, он је преместио стару Осаницу у данашњи Трстеник.
Године 1842, кад је Вучићева буна надвладала, Петар Цукић је доведен у Београд као сужањ заједно с бившим својим министром Цветком Рајовићем. Али за то што му је Вучић био лични пријатељ, не само па је одмах ослобођен, него је указом од 26 октобра 1842 постављен за члана земаљском савету, у ком је звању остао до смрти, која га је снашла 8 марта 1849 Београду.
Цукић се је женио два пута. Његова прва жена, Ана, била је кћи војводе Петра Молера. С њом је родио сина Косту Цукића потоњега министра, и посланика српског у Бечу.
Друга његова жена, Марија, рођена је сестра овоме Стојану Јовановићу, који је дизао катанску буну 1844 у Шапцу. И овај Стојан Јовановић некад се, по свом зету Петру у кога је дуго живео, назива Цукић.
Петар Цукић је био човек неписмен, али је сву своју децу марљиво школовао: првога сина свога Косту послао је још из Крушевца у Беч, те је онамо свршио гимназију, и после се даље учио.
Његово је тело свечано опевано у великој београдској цркви. Опело је свршио митрополит Петар с многим свештеницима. Ондашњи архимандрит Гаврило говорио му је беседу.
Кнез, Кнегиња, и сви високи чиновници, испратили су га.
Испод варош-капије, на улици, говорио му је другу беседу ондашњи ђак лицејски, Јован Ристић, напоменувши да звона што потресају ваздух над Београдом тим својим гласима причају ко је био Петар Лазаревић-Цукић.
Допуна
Цукић Петар, управник вароши Београда, по заповести Кнеза Милоша, дигао је звона на звонару при београдској цркви, у суботу, у очи белих поклада, 15 фебруара 1830 године.
Црква је била стара, пре ове садашње, а звонара је била од великих растових греда.
Све је то доцније срушено кад је данашња велика црква имала да се гради…
- Прича се да би се звона и раније дигла, али је 1829 још о Св. Томи пао снег, и о Аранђелову дне лед стао на Сави, па стајао равно 100 дана, и био је за цео аршин дебео. ↩︎