Црнобарац Димитрије, родио се у Београду пред Митров дан 1818 године. Основне школе свршио је у месту рођења, а гимназију у Крагујевцу. После тога био је и у оној војној школи коју је Кнез Милош био завео у Пожаревцу 1837.
После школовања ушао је у државну службу.
Године 1839 посла га намесништво у Беч на науке; а доцније је прешао у Париз, где је школовање довршио, и постао доктор у правима.
Кроза све школовање Црнобарац је био одличан ђак.
Вративши се у отаџбину, ступио је у службу као секретар у министарству правде 10 септембра 1848, па начелник у том истом министарству 31 јануара 1850, а помоћник министров 23 декембра 1854.
Године 1856 маја 29, постао је привремени заступник министра правде и просвете.
Године 1857 октобра 13 отишао је за члана државном савету.
Ту је служио до пролећа године 1858.
Када пак, по оном Етем-Пашином измирењу опозиције с Кнезом, Гарашанин би позван да састави кабинет по својој вољи, онда он 31 марта 1858 узе Црнобарца за попечитеља правде и просвете.
Догађаји који се извршише у Србији на крају 1858, иставише Црнобарца из послова. И он је тада седео дома, или ходао по већим варошима у Јевропи докле год је био жив Кнез Милош. Тек кад Кнез Михаило, 14 септембра 1860, после смрти оца свога, дође не престо, Црнобарац је 28 октобра те године враћен у савет за члана.
Ташт преко сваке мере, позивајући се увек на своје редовно школовање, и на своје добро учење у школама, Црнобарац је био прави болесник од незадовољства. Он је одгунђао свачији напредак у служби, свачији успех у популарности, свачију срећу у породици!
Вечито гунђало и незадовољних, у савету је, поред све своје добре спреме, често био велика сметња многом озбиљном послу. А сласт му је била да једном буде позван ди он састави кабинет ком би био председник!
Као такав незадовољник чинио је влади Кнеза Михаила велике сметње у савету. За то се Кнез Михаило досети те га узме за министра просвете и црквених дела, обећавши му, као што Црнобарац уверава, кроз кратко време отпустити Николу, кога Црнобарац нарочито није могао трпети, и поверити њему састав новога кабинета. Црнобарац се ћу̏дао прилично али, најпосле, пристане и тако га Кнез Михаило 1 јануара 1868 поздрави указом као министра просвете.
На том месту остао је само до 20 јуна 1868, а тада је дао оставку и отишао у пензију.
Више се у службу није ни враћао, јер се је на скоро оболестио па је тражио лека здрављу своме.
Струка просветна има да захвали Црнобарцу: прво што је први повисио професорима плату и дао им периоде, и друго што је оборио забрану правописа, које постању сам је раније био допринео.
Као правник, париски ђак, Црнобарац је добро знао оно што је у школи учио, али даље није ишао. И, на хвалу му се може рећи да је увек нагињао мерама либералних, особито у последње време.
Иначе је био свео све своје идеале: да стече новаца, да постане председник министарства, и да се да̂ видети као нека величина. И новаца је стекао; живећи смерно готово као ђак бројио је у последње време преко 15 хиљада дуката под интересом!
За председништво у доба мирно могао је бити добар; а за времена бурна, није никако. Кад је у Београду, 29 маја 1868, као гром пукао глас да је Кнез Михаило погинуо, Црнобарац се десио у парку код савета у шетњи. Пироћанац, чувши тај глас, зовнуо га је и рекао му:
— Ево човека који каже да је Кнез погинуо! Ако то није истина, може бити да је знак некој другој несрећи! Него идите одмах у министарство да сте на дужности! Ко зна шта може бити!…
Црнобарац је отишао одмах кући, затворио се, и тек сутра дан јавио се на дужност!
Црнобарац је био лењ на писање, као мало ко. Ипак се потрудио и написао 21 табак на половини мемоара 5/17 декембра 1857 до 8 априла 1864; и од 1 јануара до 22 маја 1868 године. Ови последњи мемоари износе 31 полутабак рукописа!
у првима је његово постављење за саветника, и долазак Етем-Пашин у Србију; а у другима — његово министровање под Кнезом Михаилом.
И у то неколико табачића нема готово ништа друго до једино његово протестовање што се његова личност превиђа.
Црнобарац је био човек малена раста, крвавих очију, маленога, црвенога, затубастога носа а малих брчића. Штедљив је био у оделу тако да је готово увек носио поткушене панталоне, излизан капут, и на ново пеглани шешир. И још би се љутио на београдску калдрму с које, божем, не може да носи дужих панталона.
Није хтео да се жени, па је пред смрт боловао као какав слуга, и умрьо је као бескутњик. Сва штедња и тековина његова отишла је без трага.
Умрьо је у Бечу 14 јуна 1872, па му је тело пренесено у Београд, и укопано код палилулске цркве, где му се данас бој се ни гроб не зна!