Хаџи-Продан Глигоријевић, родио се у Сеници. Његово је презиме по оцу Глигоријевић, а хаџијом су га звали што је био у Јерусалиму, на Христову гробу. То име је био стекао пре него што се је умешао у народне српске послове.
У месту својега рођења Хаџи-Продан је био трговац с добрим имањем.
На скоро после године 1804, Хаџи-Продан се измакне између Турака и, оставивши своје место рођења и домаћу чељад, пребегне са своја два брата међу Србе устанике.
После тога, кроз Сеницу прође идући у Босну ћехаја босанскога везира. Чувши да је хаџија с браћом утекао међу Србе устанике, одведе у ропство његову и брата му Мијаила жену и децу, да тим каштигује њих двојицу као издајнике турске. Али Хаџи-Мустај-бег Чавић, сеничанин, велики пријатељ Проданов, измоли то робље од ћехаје, и све тајно испрати овамо ка Хаџи-Продану и брату његову.
Радећи својски с браћом својом, а знајући сва места на оном крају, Хаџија се толико покаже да је већ године 1806 постао војвода у једној кнежини Старога Влаха која се је турски звала даић-кол (од села Даића, више данашње Ивањице).
Кад је Карађорђе 1809 ударао на Сеницу, изиђе прилика те Продан захвално врати добро за добро бегу Чавићу. Српска војска била је заробила Чавићева сина и снаху. Продан их измоли од Карађорђа, и пошље здраве читаве кући њиховој.
Док се Карађорђе бавио на Сеници, дође му чувени Гаврило Шибалија, с три стотине друга, и с писмом од владике црногорског Петра Првог, честитајући му напредовање и желећи сједињење. У то доба Васојевићи га позову да их прихвати под своју руку. Карађорђе радостан отпоручи владици да је већ „мост готов с Дунава на море“; само да и он припомаже са својим Црногорцима; а међу Васојевиће пошаље Анту Симоновића и Раку Левајца, као старешине, и одреди Хаџи-Продана са 700 војника да их спроведе до у Васојевиће.
Ову експедицију Продан је тако несмотрено извршио пошавши с људма без хране, да су се сви морали вратити, и тако је цела мисао та остала као лепа празна жеља.
И ако се у бојевима одликовао, Продан је имало честих свађа с Кнезом Максимом а најпосле је стављен под власт војводе Аврама Лукића.
Као војвода даићске кнежине, Продан је у селу Рашчићу, у врх Драгачева, код пећине Шљепаје, био начинио дворе, а у пећини је имао црквицу где се молио Богу, и где је мислио склонити се, ако дође до невоље.
Несрећне године 1813, он се одиста и склони у ту пећину, па нити је хтео куда бежати, нити се Турцима предавати. Али кметови из околних села, а особито Аврам Лукић, склоне га да се преда, и да поштеди села од војске и затрице. И тако се Продан преда Латифу, муселиму чачанском, који га не само лепо прими него задржи при себи као пријатеља и саветника.
Пошто се тако преда и намести уз Латифа, Продан и своју породицу дигне из Шљепаје и премести је у манастир Трнаву под Јелицом, 2 часа од Чачка.
Али удари куга у Србију, па дође и у Чачак. Чачани крену куд који. Латиф, са својим момцима и силним благом (а Харем му и није био с њим), побегне у манастир Трнаву да се уклони од страховита помора.
У манастиру Трнави, у то време, био је игуман Пајсије Ристовић, а ту је боравио и Проданов брат Мијаило.
Ваља казати и то да су се многи Срби још од 1813, не хотећи се предавати Турцима, одметали у гору. Таких одметника било је више чета. Они су тумарали по гори, и са својим рођацима виђали се и разговарали. За њих и за њихов посао време је кужно врло удесно. Ови су одметници смишљали да се опет дижу на Турке, само нису нигде знали човека који би могао бити вођ и главар такому великому послу.
Мијаило, брат Проданов, и Пајсије игуман, мислили су тако исто, а шта су отпочели радити, сад ће се видети.
Латиф-Ага, знајући за ове хајдучке чете, које су се још више осилиле уз овај помор од кога се народ узнемирио, зовне к себи Аврама Лукића, Ђорђа Протића Гучанина, и узме Хаџи-Продана, па изиђе у нахију, да мало народ умири, а одметничке чете да растера, или да побије ако узможе. То је било у јесен по крстову дне 1814 године, мало те не ће бити баш 21 септембра!
Изишавши тако из Чачка, Латиф дође у село Лазац, и ту падне на конак у Милована Миладиновића.
Кад ноћу, ето ти човека1 из манастира Трнаве, који шане Хаџи-Продану да су његов брат Мијаило и калуђер Пајсије оне Латифове слуге у манастиру повезали, и везане их одвели у планину, да их и не би ко застао везане у манастиру, и пре времена разгласио што се догодило.
Продан, кад то чује, измакне се и, не казавши ником ништа, одлети у Трнаву, те момке Латифове пусти а новце његове задржи.
Латиф-Ага пак сутра дан још није ништа знао о послу у Трнави, него оде у манастир Жичу. Ту сазна све. И пошље људе да се боље извести шта је и како је. Чим чује шта је било, дође у Карановац па седне те распише свим околним турским старешинама, за догађај у Трнави, па чак јави и великом везиру у Битољу да се Срби опет дижу, него нека пошаље војске!
Може бити да су Латифови момци везани само због великог Латифовог блага, кога је било врло много, а све је било у њиховим рукама; али, једно што је у народу било врло зло расположење према Турцима, а друго што је Латиф овај мали догађај увећао и свуда разгласио, као муња пролети и остане сваком у памети чак и данас овај мали догађај као Хаџи-Проданова Буна!
Турци, скоро насељени у Чачак и у Трстеник, препадну се од овога гласа, и одмах почну измицати из тих места и примицати се к Нишу.
Међу тим одовуд из Груже дигну се Тома Вучић, Петар Туцаковић, и Станко Миљчевић, пређу преко Мораве и, иза Трстеника у селу Лопашу, стигну једну гомилу Турака. Ту их нападну, неке потуку, а од неких узму оружје, па их пусте да иду слободно, пошто себе добро наоружају2.
Мијаило пак и Пајсије, како су повезали Латифове момке, одмах су послали попа Радована Вујовића из Трнаве Кнезу Милошу, и позвали га да буде вођ новом народном устанку. Милош тај позив попреко одбије, казавши да је безумље у то доба године, и у такој неприправности, заметати рат с Турцима!
А Ашин-бег, муселим нахије рудничке, чувши за ту буну, дозове к себи Милоша, који је тади живео у селу Шаранима, и упита га шта је то и како је! Милош му одговори да за то не зна, нити хоће да зна, и чак се понуди да немир сам утиша. Ашин-бег се ту побратими с Милошем, па онда с њиме и с неколико рудничана и нешто своје војске пређе у Чачак, а већ се и из Београда везиров о Ћаји-Паша, Ибшир по имену, крене к Чачку с војском.
Из Чачка Ашин-бег пошаље Милоша и Ћорзуку с војском у Небош планину (један вис планине Јелице) где је био Хаџи Продан са својом дружином. Ова војска нађе устанике, нападне на њих, разбије их, и једнога им друга убије.
У селу Горачићу ухвати Хаџипроданову породицу, и игумана Пајсија, а сам Продан измакне, јер га отме мрак.
Хаџи-Продан, после овога разбоја, бежећи од потере, пређе преко Мораве у рудничку нахију, и дође у село Јешевац к неком Јовану Жујовићу. После се састане с Николом Вукићевићем из Светлића, знатним трговцем који је такође био почео народ бунити. И тако се по Гружи и Лепеници почну прибирати све бољи и бољи људи да се чак и јагодинска нахија ускомеша и почне тући Турке.
Ћаја-Паша брже пошље из Чачка Ашин-Бега и Милоша да и овамо народ уталоже, те Хаџи-Продан, видећи да никако не успева, са својом браћом и момцима обрне к Сави. На Великом Дубоком више Остружнице пређе у Срем. Из Земуна га Немци пошљу у Мухач, откуда је, после неколико месеца, отишао у Хотин у Бесарабији к другим Србима који су онамо пре били стигли.
Године 1817 маја 30, пише Кнезу Милошу Мијаило Герман из Букурешта да му је долазио Хаџи-Продан и молио за какву помоћ.
Види се, дакле, да је тада још био жив, а куд се је део после није се могло дознати.
Хаџи-Проданова буна букнула је у недоба, са свим из ненада, без пристанка првих вођа у народу, и без икаке спреме; изложила је целе крајеве зверској освети турској, оквасила је коље мученичком српском крвљу: али је, при свем том, дала непобитних доказа да је народ још жив и крепак, и да десет година својега живота и борбе за слободу није прошло без плода за народно васпитање Срба. На први одважан глас, летеле су стотине јунака у нову борбу за слободу отаџбине!
Народ је био жив, народ је био крепак да пораз претрпи и да се нада успеху!…