Хаџи-Милутин Савић Гарашанин, родне се у селу Гарашима, у нахији крагујевачкој, око године 1762, а старина му је у Белопавлићима у Црној Гори.
За Кочине Крајине, служио је дуго под Михаљевићем као драговољац; био је у многим бојевима и особито се одликовао у боју на Крушевцу.
Под Карађорђем је такође био војник, и обично се находио у бојевима у којима је била крагујевачка нахија.
Савестан у својој скромној дужности; смеран у понашању ван дужности; готов да уђе у све опасности и с њима да се бори, не за славу или за какву награду, него само за то што је мислио да тако треба; разборит у својим простим сматрањима, а човек независна карактера: Милутин је мрзио на неправду ма откуд она потицала. Истину је говорио увек, и шалио се није никад. С тих својстава био је јако уважен међу људма својега краја.
Карађорђе је, због близине њихових села Гараша и Тополе, познавао Милутина, али га није волео. Милутин је то знао, али није много марио, само је на сваки вождов позив своје скромно место у војсци одмах заузимао.
У почетку устанка, Милутин се ожени сестром Арсенија Ломе из села Драгоља, у рудничкој нахији, и с њом је имао доста порода.
У почетку године 1812, запали неко поштанска сена у селу Гарашима. Или је Карађорђе баш мислио да је та сена запалио Милутин, или онако из мржње према њему, нареди он да Милутин „вади мазију“, те тим да докаже да је прав. Милутин је истина био човек прост, али му се тај суд учини толико беспутан да му се не хтедне покорити, него се одметне у планину. Карађорђе тада нареди те се Милутину све у Гарашима пороби и попали, а породицу му прогна у београдски град.
Тако се догодило да је Милутинов син Илија, рођени у Гарашима 16 јануара 1812, још некрштен, однесен у Београд, и дуже боравио у београдском граду.
Вожд, прек само у прве тренутке своје љутње, а ваљда и увиђајући неправду коју је човеку учинио, позове Милутина из планине да се преда и да се измире. Милутин дође у Тополу, где затече Карађорђа да поплеће прошће. Ту се измире, и он се на ново настани у Гарашима, где почне по други пут кућити кућу.
Кад Србија 1813 падне, Милутин, и ако је мрзио на Карађорђа, кришом оде у манастир Фенек, где се Карађорђе задржавао пошто је био прешао преко Саве, и позове га да се врати у отаџбину, и да продужи рат за избављење народа. Карађорђе му на то рекне:
— Е, мој Милутине, што би би; коекуде, протрчи сад зече!…
У самом почетку године 1815, скупе се на тајни састанак Милутин, Ломо, Вучић, Игуман Авакум, Поп Ранко из Рудоваца, и још више родољуба, и закуну се на нови устанак, само да се Милош изведе из Турака, и да се он избере за вођа устанку. И не чекајући тај уговорени устанак, оду завереници сваки на своју страну тући Турке и одметати народ. Тако Милутин у ваљевској нахији, у селу Докмиру, у кући Вишићевој, убије чувеног зликовца Турчина Ингриза с још двојицом. У том је сукобу и сам рањен у десну руку.
Међу тим се Милош измакне из турских руку, и допре у рудничку нахију, где му кажу да је уговорено: да се устаје, да се он избере за вођа устанку, а ако се не прими — да се убије! Онда се нису, као ово сада, речи дуго жвакале, него се морало одмах гутати па макар се што и испречило у грлу.
Милош се дуго одупирао жељи првих људи, помињући тешкоће на које ће се наићи. Најпосле, пристане да народу буде вођ.
Милутин одмах буде одређен са 300 људи те на Липару, четврт часа од трбушничке механе, дочека Ибшира мирмирана Ћаја-Пашу, и крваво се потуче с њиме. Али је морао испред врло велике турске силе узмаћи, и Ћаја-Пашу пустити да иде к Чачку. После тога Милутин је био у Милошевој војсци докле год је ратовање трајало. Нарочито се одликовао у бојевима на Љубићу, Чачку, Пожаревцу, и на Дубљу где је и рањен пушком.
Кад се сврши рат, Милутин оде својој кући у Гараше, где га Кнез Милош учини кнезом. Од тога доба Милутин се занимао поред својих кућевних послова и делима своје кнежине. Кнез Милош га је особито уважавао, и сам га склањао да иде на Божји гроб.
— Иди бар ти, рођаче, говорио му је он: — кад ја већ никако не могу!
И Милутин је одиста ишао у Јерусалим, те се поклонио Христовом гробу.
По повратку из Јерусалима, Милутин је, по обичају, једнаком за све таке путнике, прозван хаџија, и звао се тако до смрти.
Кад се оно 1825 у смедеревској Јасеници побуни Милоје Ђак, онда једно одељење ове бунтовне војске удари на Гараше, те нарочито Милутинову кућу пороби. Милутин, пошто му је све поробљено, остави Гараше, и оде с породицом у Крагујевац. Кнез Милош му, после тога, да земље у Гроцкој, где се насели и почне по трећи пут кућу кућити.
Као човек вредан и разборит, Милутин је за мало времена стекао лепо имање. Кад се установи у Србији државни савет, Кнез Милош га постави саветником, чега се Милутин прими преко воље, само да не изађе Кнезу из хатара; али је сваки час хтео да да оставку, па да иде кући. Једном приликом рекне му неко од другара саветника да не даје оставке, него да остане, па ће се, временом, и он у том раду извежбати. На то Милутин са свим озбиљно одговори:
— Е, мој брате! Ја бих се зар и надао да ћу се чему научити, кад бих видео да си се ти, откад се врзеш по службама, чему год научио; али гледајући на те, ја велим да је боље да ми ову децу оставимо да она ове послове раде. Оно што смо ми умели, ми смо и урадили; а ово, Бога ми, они умеју боље су нас!
Једнога дана, пребаци му неко од другова, чини ми се Парезан, да је у некој ствари дао своје мишљење по хатару. Ово Милутину би доста. С места устане, спреми коња, и оде у Гроцку кући, Тек доцније су синови му написали оставку, и поднели је на уважење, али он о том није више водио никаква рачуна.
Милутин није био човек од политике. И ако је увиђао потребу да је свак безбедан у држави, опет му је било жао што са хоће да се Кнез Милош ограничи уставом. Кнез Милош је њега волео, и од владаочеве неограничености Милутин лично није имао никакве штете, нити је Кнез допуштао да ма ко од његових, па чак и од браће, може дирати у Милутина. Из тих узрока Милутин у оно време није хтео имати никаква учешћа у политичким догађајима српским.
По одласку Кнеза Милоша из Србије, кад су радње и супротрадње учиниле да већ није могло бити никакве управе у земљи, кад су једни стајали на страни попечитеља, једни радили за повратак „Старог Господара,“ једни само за свој рачун, а мало ко за законитога владаоца, и кад је странка странку почела гонити, па су и Гарашани постали предмет гоњења: Милутин пође из Београда да диже народ те да се с Вучићем здружи: али, у гају иза села Барајева, стигну га катане, међу којима су били Милош Брка и неки Карић. Милутина ту убију из пушака, и главу му одсеку и однесу1, а тело остане те га један сељак из Барајева ноћу сахрани. После је тело његово одатле ископано и сарањено код цркве у Гроцкој.
Милутин је погинуо 20 Августа 1842.
После три дана, убијен му је и син Лука, глава му одсечена, и са запаљеним чибуком у устима, у Гроцкој пред Милутиновом кућом, набијена на колац. И његово се тело није смело укопати!…
Кад се је, доцније, стање ствари променило, и када је Вучић осудио па смрт Брку и Карића, онда их је од те казне избавио сам Илија Гарашанин син Милутинов.
Милутин није знао ни читати и писати; али је у Гарашима, у својој кући, имао школу, где су се учила његова и сељачка деца. Учитеље је доводио из прека. Од њих се зна за Мијаила Борисављевића и за Аврама Гашпаровића кога је, после, узео Кнез Милош својим синовима за учитеља.
- О глави Хаџи-Милутина Гарашанина може се видети што пише у Српским Новинама за Август 1842. бр. 34 и 35. ↩︎