Хаџи-Атанасије (Радовановић), архимандрит манастира Никоље под Кабларом, родио се је у нахији рудничкој, 1771.
Књигу је учио и покалуђерио се у манастиру Никољи, где је после и век провео, и где му данас кости почивају.
Хаџи-Атанасије крштавао је, као кум, децу Кнезу Милошу Обреновићу.
Није се могло сазнати којих је година овај духовник ишао у Јерусалим, те добио име хаџија.
Године 1814. после несрећне Хаџипроданове буне, по неком писму рђаво извештена писца, пуштен је био глас да је Хаџи-Атанасије жив набијен на колац о Св. Сави 1815, у Београду.
Ту погрешку, без даљег испитивања, примили су неки писци и раширили је својим списима.
Међу тим Хаџи-Атанасију за Хаџипроданове буне нису Турци никаква зла чинили, а камо ли да су га тако страшном смрћу уморили.
Под заштиту овога Хаџи-Атанасија Кнез Милош је, у најтеже своје дане, био склонио своју мајку, жену, и децу, у манастир Никољу.
20 априла 1820, Кнез Милош, прилажући манастиру Никољи за спомен своје фамилије своју воденицу на реци Каменици у селу Пријевору, предаје је архимандриту Хаџи-Атанасију као старешини манастира Никоље1.
На две године после тога, пише му ово писмо:
Пречесњејши господине, здравствујте!
Примио сам писмо ваше од 21 маја, и разумео сам што ми пишете за ракију. Велите да ћете је попити, или да се само бојите да је не попијете, зашто вам нису шљиве добро родиле. Саветујете ме да шиљем кола час пре да је донесу. Ви се бојите да је не попијете, а ја се не бојим да ће ми пропасти; знате да сам те среће, да ми ништа још пропало није, што сам правом муком и потом (а то ће рећи крвавим знојем) стекао и заслужно. Нека је нека још које време код вас! А што ваше шљиве нису добро родиле… то вас је Бог уклео што сте отишли последњи пут испод жита, не хтевши ни да поручате што, ни да попијете коју чашицу ракије.
Што се каса гвожђа за брану — гвожђе ћете добити како ми пошљете неколико оних ваших чутурица моје ракије на коњма у Крагујевац. По ком ви пошљете ракију, по оном ћу ја послати гвожђе, пак чиста работа. А пишем и брату Јовану, и Кнезу Васи, да приону, и помогну вам у тој брани да буде пре готова, док вам не буде прошће покрадено. Остајем ваш доброжелатељ, врховни Србије Кнез, Милош Обреновић. 22 маја 1822. у Крагујевцу.
Хаџи-Атанасије и после овога писма живео је у Никољи набављајући разне црквене ствари које трају и данас, и на којима су његови потписи.
Вујић је, почетку октобра 1826, у мру Никољи читао „пуномоћно писмо Кнеза Милоша којим препоручује народу ужичке јепархије игумана никољскога Хаџи-Атанасија да управља том јепархијом до доласка јепископа Мелентија Никшића Студеничанина.“2
На позив Кнеза Милоша, отишао је Хаџи-Атанасије у Крагујевац у госте, па се онамо разболео, и умрьо 29 јуна 1826.
Тело му је најпре било сахрањено у Крагујевцу, а после седам година Кнез Милош му је пренео кости и сахранио у Никољи поред цркве. На гробу Хаџи-Атанасијеву има плоча с натписом који се једва може оволико да прочита:
„Здје почивајет раб Божји, јеромонах преподобњејши Хаџи-Атанасије Радовановић, рожден из руднич… пострижник… манастира Никоље… (опет нема једне речи која као да је гласила… архимандрит), посетивши гроб Господа и Спаса нашего Исуса Христа, и преставившисја в 55 году жизни својеја, в Крагујевије, 29 јунија 1826 љета.3“
По смрти Хаџи-Атанасија, у Никољу за старешину дошао је отац Јосиф4, који се је као свештеник звао Илија, и који је био сестрић Кнезу Милошу.
Допуна
У Манастиру Сретењу, под Овчаром, на једној рукописној србуљи (минеју за јули), на последњем листу, има запис:
„1755 чрта Игумань Пахомиє оу Николк“.
А на корици:
„Да се зна кад се престави Хаџи-Атанасије архимандрит Никољски 1826, месеца јунија 30-га“.
Биће да је то дан његова укопа, а они у Крагујевцу били су ближе и записали су 29 јуни, као дан смрти његове.
- Грађа за Историју Краљевине Србије, 1 стр. 260 и 261. ↩︎
- Путешествије, стр. 333—334. ↩︎
- До овога записа дошао сам тешком муком. Најпре су ми одговарали да не знају ни где је гроб Хаџи-Атанасијев, а после, да се запис не може да прочита. Тек кад је преосвећени владика жички Никанор нарочито послао у Никољу игумана сретењског, плоча је опрана, прочитана и преписан је запис макар и онако непотпуно. ↩︎
- Вујић вели да се звао Исаија Поповић. ↩︎