Хаџић Јован (у књижевности Светић Милош), родио се у Сомбору, у Бачкој, 8 септембра 1799.
Основну школу свршио је у месту свога рођења, гимназију у Карловцима, а философију и права у Пешти.
Године 1826 постао је доктор у правима, и добио је место војног крајинског адвоката. Године 1830 постао је правозаступник бачке конзисторије, и директор новосадске гимназије, а године 1834 сенатор (одборник) вароши Новога Сада.
На позив Кнеза Милоша, прешао је 1837 у Србију, где је остао 9 година. За то време превео је и уредио за Србију Грађански Законик који је обнародован на Благовести 1845: а и друге неке уредбе и законе спремио је за то време.
Године 1847 био је заступник Новога Сада на дијети у Пожуну.
Године 1850 одређен је био, као министарски комесар, за судско уређење у српској војводини, а мало доцније поставио га је цар Фрања Јосиф Први за председника окружнога суда у Новом Саду.
Године 1854 дошао је у стање мира, и више се у службу није ни враћао.
У књижевности Хаџић се јавио још године 1821 кад је написао:
„Одзив младог српског духа на глас арфе шишатовачке“.
Године 1827 штампао је превод Хорацијске песме: de arte poëtica; године 1830, после смрти Ђорђа Магарашевића, уредио је 7 свезака Српског Летописа.
Од године 1839 до 1844 уређивао је у Београду збирку Голубицу.
Године 1855 штампао је у једној књизи своје Изабране песме; а године 1858 у другој књизи Песме преведене.
Те исте године штампао је књигу Дуг народа српског.
Иза тога је превео и у народном стиху издао Лесинговог Мудрог Натана.
После године 1861, кроз неко време, издавао је Српско Огледало.
Писао је више језикословних ситница, а године 1853 издао је Кључ језика српског.
С Вуком Караџићем водио је више година распру око српског језива и правописа; и тога ради написао је више утука, ма да ни једним није противнике могао утући.
Не знам шта песници веле за Хаџићеве песме, а радови око језика и правописа остали су му права залудница.
Исто је тако мала добит српској историји од онога што је у тој струци прибирао и радио.
Најбоље што је урадио Хаџић, јесте Српска Матица, којој је ударно темеље године 1826 у Пешти, сложивши неколико родољуба да сваки да по 40 форината на издавање књига.
Матица Српска имала је, после тога, многе борбе, али је кроза све срећно прошла, и сад ради и напредује, обећавајући народу красних услуга. На Српску Матицу угледајући се, никле су друге Матице словенске.
Хаџић је умрьо у Новом Саду 23 априла 1869.