Хајдук-Вељко Петровић, родио се у селу Леновцу, нахији црноречкој, око године 1780, од оца Петра и мајке Петрије.
Отац Вељков био је човек врло миран а врло богат особито стоком. Прича се да су му се овце, по песми, три пута хиљадиле. Турци су га звали Петар Сирењар.
Вељко је још од малена био врло жив и несташан. Док је чувао стоку, био је свакад главар чобанима (чобан-баша).
Турци су врло често долазили на бачију Вељкова оца те јели, пили, и односили сир, масло, и млеко. Једном се Вељко договори с чобанима, другарима својим, те неке Турке помлати на бачији, и на тај се начин сви докопају оружја.
У оно време град Видин и околину држао је Пазваноглија, царски одметник. Турска војска, верна цару, више пута се је сударала у Црној Реци с војском Пазваноглином. У једном танком сукобу Пазванџине крџалије попале и похарају сeло Леновац, као и многа друга села наоколо. После једног таког палежа, Вељко, шипарац од десетак петнаест година, остави кућу и родитеље, и оде у Видин те се најми у некаква Турчина да му чува овце. После неког времена, из Видина пређе у Пожаревац, и најми се у војводе да му готови јело. Ту је служио дуже; једном, на васкрс, играјући с момчадма у колу, задоцни се те своме господару не зготови вечере на време, за то га господар потера да бије, а он утече, и оде у хајдуке Станоју Главашу, с којим проведе лето 1803. Кад дође зима, Станоје га намести у белу Дубони код некака човека, да као чува овце. И тако, на јатаку, као најамник чувајући овце, ожени се у том селу, ушавши у кућу некој удовици, која је била нешто род Главашу. Кад се, у почетку 1804, почне дизати буна на дахије, Вељко се изнајпре држао са Станојем Главашем, а после се прилепи уз Ђушу Вулићевића, поглавицу смедеревске нахије, и тако је уз њега ишао и војевао докле Ђуша није погинуо 1805. Иза тога, Вељко остане код Ђушина брата Вујице. Али у том је и сам био стекао неколико момака, и начинио се неки буљубашица.
у почетку 1807, кад су Срби узели Београд, Вељко се је молио Карађорђу и савету да пређе из параћинске нахије у Криви Вир да побуни Црну Реку, и да је одметне од Турака.
То му се допусти: да̂ му се џебане и оружја, што су Турци оставили у београдском граду, и да му се диплома да може купити бећаре, па да чува границу.
Узевши све што му треба, Вељко дође у манастир Раваницу. Ту за неколико дана скупи доста бећара и самовољника. С овима после пређе у Црну Реку и у селу Подгорцу ухвати у кули бега жива. Бега пусти а све благо његово задржи. За тим упаради дружину, па сваком да по дукат; остало нешто задржи себи, а нешто пошље у Београд савету. Вељко одмах постави старешине по свој Црној Реци, у Бањској, и у Сврљигу (и ако су у тим кнежинама још судили Турци), па се врати у Криви Вир на зимовник.
Пошто је бег у Подгорцу онако прошао, многи су се Турци разбегли из Црне Реке, неки у Видин, а неки у друга тврда места.
Једном само огледала је једна потера да пође на Вељка у Кривом Виру, али он, дознавши да га Турци мисле напасти, сазове своју дружину порекне:
— Турци се спремају да дођу сутра нама на ручак: место да им готовимо сутра ручак, хајдемоте вечерас ми њима на вечеру!
И одиста то вече у неко доба ноћи, кад се нико није надао, Вељко груне на Турке таком брзином и јунаштвом да је не само растерао ону чету која се спремала на њега, него је име његово од тога доба постало баук за све Турке на оном крају.
После тога Вељко је поградио шанчеве у Вражогрнцу, у Зајечару, Грљану, Сумраковцу, и са својим бећарима држао је те шанчеве. Над свима старешинама био је поставио свога брата Милутина, а над шанчевима и над пешацима био је метнуо некога Хаџи-Николу из Сарајева, који је био врло учен човек, и умео градити шанчеве.
Сам Вељко, држећи под својом влашћу Црну Реку, боравио највише у Бањи Соколачкој (алексиначкој).
После пропасти на Каменици 1809, Вељко је чувао Бању од Турака, а уз њега се налазио и Стеван Живковић, послани од савета да му буде саветник, да не би он, по својој превеликој слободи и храбрости, где год војску своју у лудо потръо и упропастио. Тукући се с Турцима око Бање, ране се и он и Живковић. Турци њих ту опколе са свих страна, и држали су их неколико недеља. Вељко науми да се избавља пробијајући се кроз Турке. У том се укаже иза турске опсаде српска војска која иде Вељка да избавља. Познавши је, Вељко се сети да она не зна откуд и како да удари. За то, једном, по свом обичају узјаше Кушљу и пролети кроз турску опсаду, састане се са Србима, и каже им откуд и како да нападну, па се онда врати опет кроз Турке у Бању, и стане се спремати да се пробије кроз Турке, и да се састане са Србима. Кад се је он у својој соби спремао за тај испад, упитају га момци његови:
— А шта ћемо с овим за Живковића?
— Шта ћете? Ако може ићи, нек иде као и други људи, а ако не може, ви му одсеците главу па понесите да је Турци не носе.
Кад Живковић, који је лежао у другој соби, чује те речи, помисли у себи:
— Шта? Овај, какав је луд, хоће то и учинити, па скочи онако рањен, и нада међу првима…
У тој борби (7 августа 1809) турско зрно рани Вељка у ногу. Он ногу метне у зобницу, па је опет јахао као да га није ни зврчка зврчила.
Кад Турци продру до на Мораву, Вељко им је са својим бећарима изокола чинио велику штету и узнемиравао их и плашио.
О новом лету 1810 године, у Београду на скупштини, њега оптуже неки кнешчићи и буљубашице из оних нахија куда је он заповедао да је некаке девојке љубио, а момци његови да су неким људима поотимали говеда и овце, и продали као турско добро. За то га савет осуди у кулу, него га, срећом његовом, не затворе онај дан, већ оставе до ујутру, а он у вече скупи своје момке па им каже:
— Браћо! Ја сам мислио, мене зову у Београд да ме питају, колико сам рана летос претрпео, колико ми је момака погинуло, колико ли сакатих остало, колико ми је кумбара над главом пукло, и колико је коња пода мном пало, и имам ли чим момцима плаћу дати, а они ме питају: колико сам девојака пољубио; па сутра хоће да ме затворе у кулу! Него бежите, да бежимо одавде!
Ту ноћ побегне са својим момцима из Београда. У Смедереву се уставе те одморе коње, и ту он рекне:
— Довде сам бежао; одавде ћу ићи полако; а ко је рад бити се и умрети, нека иде за мном.
Сад је отишао у Пореч Миленку који га једва дочека, и одреди му по 500 гроша на месец, а његовим бимбашама и буљубишама ком 200 а ком 100, момцима пак као и другим бећарима.
Те године (1810), кад Руси пређу у Крајину, отиде и Вељко са својим момцима пред њих, и цело то лето војевао је о њима дуж Дунава и Тимока. Ту је, за храброст, добио златну колајну, а пред јесен је водио руску војску на Варварин, где се, у оној славној битци, ранио у леву руку, и по том у шаци остао мало сакат (није могао прсте ни добро скупити ни опружити). Тога је лета добио од Турака врло лепу сабљу, оковану сребром и златом, и искићену камењем па је, преко старешине руске војске, пошље на дар грофу Каменском; ну овај му је врати натраг изговарајући се да није вредан таке сабље носити, него нека је носи онај јунак који ју је од Турака и задобио, и пошаље му још 200 дуката на дар.
О скупштини 1811, био је опет у Београду, и могао је помоћи Миленку и Добрњцу против Карађорђа и Младена, али га ови преваре: начине лажно писмо, као божем да су Турци ударили на Бању. Карађорђе га зовне и рекне:
— Вељко, сине, трчи!
И Вељко одлети к Бањи да је брани од Турака, а она двојица остану у Београду без његове помоћи…
У лето 1811, на поновљене тужбе оних буљубашица и пређашњих војводица, буде премештен из Бање у Неготин на место Мише Карапанџића који је те године умрьо.
Кад је дошао у Неготин није имао никаква богаства, осем добрих коња и господскога одела и оружја; јер све што је на војсци добијао делио је са својима. Али године 1812 закупи скеле и ђумруке на оном крају, те се срећом врло обогати, па и тај добитак готово сав подели са својим бимбашама и буљубашама.
Кад се године 1813 отвори рат с Турцима, одреди му савет и Карађорђе још три кнежине из нахије пожаревачке у помоћ да чува онај крај од Турака.
Кад је, с осталим женама и децом, био испратио и своју жену са снахама и децом из Неготина у Пореч, дође му пријатељ један, и видевши по соби различне сребрне наките коњске и друге којекакве скупоцене ствари, запита га у вече на само, зашто и то није послао са женом у Пореч, а он одговори:
— Нека жене носе и чувају своје кошуље, и чарапе, и платно, и пређу, и плетиво, а ово су ствари јуначке које сам ја на сабљу добио, и сад сабљом ваља и да чувам; а који то није кадар сабљом чувати и бранити, није га вредан ни имати. Срамота би било, да Турци дођу у моју кућу па, код толике славе и имена мога, ништа у њој да не нађу!
Пријатељ је тај намеравао да иде у Београд, а он га је задржавао и устављао говорећи:
— Ми смо овде доста веселих дана провели, остани и сад да разбијено Капетан-Пашу (за кога се говорило да ће ударити на Неготин), па барем и славу да делимо!
— А како мислиш разбити Турке? упита га пријатељ.
— Е! Како Извешћу моје солдате и бећаре пред њих, па ћу их ј… матер!
Свега војске под својом командом није имао тада више од 3000 људи, па и то је било нешто у Брзој а нешто на Великом Острву. А за Турке се знало да их иде на Неготин више од 15.000; за то му пријатељ рече:
— Али сад не ће ударити на тебе само субаше, него ће доћи царска војска, и довући убојне топове и кумбаре; за то, може бити, било би боље да се ти не затвараш у Неготин, него да начиниш још један мали шанчић где год у планини, а овде да одредиш само толико пешака колико је потребно за чување шанчева, и да им поставиш добре уреднике; па кад Турци ударе на Тимок, ти изиђи те их дочекај: ако их разбијеш, хајде у Неготин; ако ли Турци разбију тебе, не иди више у Неготин него са свим коњицима и с осталом војском што је сувише у шанчевима, иди у планину, па ће се Турци више бојати тебе из планине са 1000 људи, него да имаш десет хиљада, па да те овде опколе.
Вељко се грохотом насмеје.
— Е, ти си се уплашио од Турака! Моли се ти само Богу да Турци ударе, па кад дођу моји козаци с Тимока и рекну:
— Ето Турака! Онда ћу ја припасати сабљу, и узјахати Кушљу, па идем у поље пред њих; а ти вичи Петра Кључара, нека ти донесе олбу пеленаша, па ево овде седи и пиј, и узми дурбин па гледај како ћу ја њима да ј… матер!
После неколико дана тај је његов пријатељ отишао у Пореч, па и у Београд, а Вељко је остао у Неготину као и пре.
У неготинском градићу, баш онде где је сад начелство, била је кула у којој је седео Вељко. Кула је била од више тавана, а на врху је имала неки трем с дирецима који су држали кров над тим тремом, а између дирека било је на све стране отворено. То се звало Баба-финка1.
На тој Баба-финки обично је Вељко седео, пушио, и разгледао поље око Неготина, мотрећи на свако турско кретање. Чучук-Стана или снаха му Станојка двориле би га, служећи вино или ракију, чему је кад било време. Догађало се чак и то да и које топовско ђуле пролети поред Баба-финке, и по који дирек окрзне те се чељаде које служи пиће тргне и обрне од оне силине.
— Море, не окрећи ми леђа, рекао би Вељко, кроз мали осмејак.
— Занесе ме ветар, одговорила би Стана или Станојка.
— Држ’ се зуб’ка за ветар да те не окреће! И ту би се свршила шала.
Докле Вељко тако седи и пије на Баба-финки, доле у авлији би свирали и певали најбољи свирачи Цигани. И момци он спремали Кушљу да се иде у бој. Кад би све било готово, изишао би Абраш на Баба-финку, и рекао би:
— Побратиме, коњи су готови!
— И ја сам! одговорио би Вељко одмах, и нагриле би наслонио на јастук, па устао на ноге. Он би стао насред трема: Чучук-Стана би пришла, уздигла би на леђа његове чепкен-рукаве од доламе и закопчала му их иза врата тако да му низ руке остану само танки широки рукави од свилене кушуље.
Иза тога, дала би му сабљу коју би он обесио о врат, па онда пошао лагано низа степенице. Пред кулом у авлији за то време Кушља се, опреман, вадао и њега чекао. Пре него што би га узјахао, Вељко би сам загледао у колан, у узде, и на ново би потпрашио чанке у кубура.
Појахавши, изишао би на западну велику капију, између садашње цркве и начелства. Сви би момци јахали за њим, а за свима би ишли Цигани свирајући и певајући, Вељков је Кушља ишао лагано у ход.
Изишавши из вароши, Вељко би се окренуо, и махнуо руком: то је био знак да се Цигани врате, и да се склања куд ко може, а он с момцима упућивао се право у Турке.
Примакавши се на пушкомет непријатељу, сваки би опалио само по пиштољ, па би онда исукали сабље, и јурнули би као копци међу тице.
Кад је год тако улетао, никад се није враћао без турске главе, а пуцњава на град Неготин и на Баба-финку умукла би за неко време после тога.
Кад су Турци из Адакала (Реџепови) први пут изишли у Кључ да народу не даду бежати унутра у Србију, него да га враћају у Адакале. и ту се побију с Милутином Вељковим братом: онда Вељко узме неколико стотина своје војске, пређе преко Тимока, на пешаке остави изнад видинског поља у брдима, а с коњицима сиђе до самога Видин, те заплени неколико хиљада оваца, и потуче нешто Турака, па се врати у Неготин. Турци су га гледали с видинскога града како лети на своме хату као муња преко неба. Прича се чак и то да је долетео до капије видинске, и у њу ударио копље своје, па га ту и оставио!
По причању стараца, велики бојеви око Неготина године 1813 почели су на 15 дана после Петрова дне.
Прву турску војску дочека Вељко код села Буковче, разбије је и узбије па траг. Али трећи дан удари сва сила турска с топовима и свом оправом. Вељко је опет дочека у пољу, и борио се је неописаном храброшћу, али ко ће сили Божјој одолети? У њега је било 3—400 коњаника, и толико још солдата у равну пољу, а Турака 15—16.000! Док је он једну војску тукао а разбијао, дотле су га друге две обилазиле да га одсеку од Неготина. Ту ноћ изиђе опет из Неготина, и удари на Турке као гром; али се сила одржи. И тако је, после, сваки дан излазио из Неготина, и био се као прави јунак, али се Турци утврде, изграде шанчеве око Неготина, па му се почну примицати лагано али поуздано. Још им дође и помоћ од Реџепа из Адакала, од влашкога кнеза Караџе, па најпосле стигне и велики везир Рушид-Паша.
У Вељка пак од оно мало војске што је имао, изгину и допадну рана најбољи јунаци. Турци су се сваку ноћ кроза земљу примицали тако да су најпосле били толико близу српских шанчева, да су се могли батинама пустимице тући. Ту сад другога боја није било него са шанчева из топова, кумбара, и пушака. Турци све неготинске куле топовима и кумбарама развале или оборе, и сама Баба-финка у којој је Вељко седео буде прорешетана, те он сиђе у подрум. Најпосле, нестане му џебане, особито топовских и пушчаних танета; он покупи сва калајна кандила, калајлије, кашике, и све то растопи на пушчана зрна; а у топове је, кад су једном Турци јуришали, метао најпосле и саме талире те њима сузбијао Турке.
Он је више пута писао за помоћ и за џебану, а најпосле је, као што песма каже, и претио:
— Ако да Бог те преболем ову рану (отисне Турке од Неготина), питаћемо се на зиму како се брани царство (Тојест, на скупштини, која се држала сваке године о Малом Божићу).
Џебана, послана из Београда, дође доцкан, а Младен опет, зар бојећи се ослабити Делиград, и уздајући се ваљда у Вељково јунаштво, не пошље му ни помоћи, те тако Вељко остане сам са својом срећом.
Дан ноћ је ходао по шанчевима, људе слободио, и рушевине поправљао, што је где покварено. Свако јутро би сам точио тобџијама ракију, и соколио их да се не плаше.
Једно јутро, у другу полу месеца јула, изиђе Вељко на Мали Шанац, у садашњој влашкој мали у Неготину, и стане наређивати и казивати да се нешто на табљама награди и поправи, што су турски топови били развалили; а турски га топџија позна, нанишани нањ, погоди га кроза сред плећа, и тако га прекине и разнесе да ништа више није могао рећи него:
— Држ! и с том половином речи падне мртав на земљу!…2
Момци његови, видећи шта би, узму неке траве која је ту била донесена за коње, те га покрију да га људи не виде. У вече брат му Милутин с момцима узме га и сахрани код цркве и, метнувши још два мртва бећара поврх Вељка, тако заравни гроб да се није познавао, јер би Турци дали небројено благо за главу Вељкову, али је нису могли наћи.
Војска сва, залуд је било крити, још тај дан позна да Вељка нема!
Како неста њега, сви повичу да се дуже не могу држати у Неготину, него да се бежи макар како.
Пети дан после Вељкове смрти, Срби оставе Неготин и повуку се у Пореч.
Крајина и Црна Река, а мало за тим, и сва Србија познаше како је кад нема Вељка!…
Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе, и врло малих бркова, дугих, сувих образа, широких уста, и подугачка, малко покучаста носа; глас му је био крупан као у Вула Коларца или у Станоја Главаша; носио се је лепо. По срцу и по телесном јунаштву, био је први јунак не само у Србији него и у свој Јевропи онога ратнога доба. Кад је хтео јуришати на Турке, обично је постављао своје војнике у параду, па би викнуо: — ј… му оца ко прође мимо мене, а и ко остане! И тада би халакнуо.
И у таком нападу Турци су му сами готово свакад крчили пут!
Вељко се није одликовао као управник; и сам је припознавао да му то својство недостаје. Зато је најволео слушати Вујицу и кнеза Милоја Тодоровића, а за Младена је говорио јавно да није за војску, и да Срби морају бити надбијени и несрећни где год он заповеда и управља.
Као и многи други славни људи, Вељко је познавао своју вредност, и за то се је срдио што неке мале војводице, које су војводства добиле мањом храброшћу, или новцем, или лажом, имају име и част као и он. За то је често говорио:
— Да Бог да да се Срби не умире с Турцима, док сам год жив ја; јер како Турци ударе, одмах мене стану мало одликовати од ових кокошара;3 а да се умире с Турцима, онда би мени и жене судиле. Кад пак ја умрем, да им Бог да мир, па никад више рата да немају.
Кнез Милош је рекао за Вељка (1860):
— Море, кад је мир, Вељка да затвориш у онај кавез у ком се носе по свету тигрови и лавови, он би се истргао, и учинио што безредно; а кад је рат, само га пусти, па не бери бригу за њега!
Турцима је Вељко био задао такав страх да је један, који је био у рату против Вељка, причао ово:
— Кад се у војсци само зачује реч „Вељко“! сваки се војник, ма био и на сахат даљине, тек нина иза врата, да ли га већ није Вељко мазнуо својом сабљом? У турској се је војсци мислило да је Вељко бржи од сваке људске брзине!
Као прави јунак, Вељко није умео лагати; он је толико био отворен и простодушан, да му човек није смео никакве тајне казати. За то опет, могао си му, у по ноћи, без икаквих сведока, поверити небројено благо.
У ратовању био је лаком на новце и на сваки плен, а иначе за све то није ништа марио, него је поклањао другима и то не само својим момцима него и ма коме.
— Кад у мене има, говорио је он јавно: — ком год треба нека дође да му дам, али кад у мене нестане, ја ћу отети у кога год знам да има.
Видећи да му мајка не ће никад да отпаше неки појас који носи око себе, нападне питати је: зашто тај појас никад не отпасује? Она се одговарала да је слаба, али је он натера те се отпаше, и он у појасу њеном нађе 400 урубија. Упита је ко јој је дао те паре, а она каже да је Милутин заштедио од плате и дао јој. Вељко плане, и полети да посече брата, али овај утече. Онда он те све урубије раздели момцима.
Од свега на свету најволео је три добра своја: коња Кушљу, кога је добио још у Подгорцу кад је бега освојио, пушку, и Чучук-Стану.
Вељко се је два пута женио или, управо казати, имао је две жене. С првом женом најпре је живео доста лепо, а после се заваде, што није хтела да му служи момке кад зими дођу с њим с војске. Кад му она једном срдито рекне, да не ће да служи његових хајдука, он јој одговори:
— То су моја браћа; с њима сам ја добио част и славу, и све што имам; за то ти њих мораш служити као и мене; ако ли не ћеш, ја ћу те отерати, па узети другу жену!
— Док је жив Карађорђе и мој брат Станоје, не ћеш ти жене отерати, одговори она.
Тамо њој матер и са Станојем, викне Вељко: — а Карађорђе нека суди и заповеда својој жени; ти пак видећеш смем ли или не смем!
После године 1809, та његова жена дође у Београд, и ту се настани; а он, кад оно утече к Миленку у Пореч, нађе онамо лепу девојчицу Стану, која је била родом из куће Пљештића у селу Сиколу у Крајини. Њих три сестре посопке биле су у оца: Стана, Стојна, и Стамена. После свију родио из се је брат Мијаило. Стана је била дошла у Пореч да се жали Миленку и другим старешинама, не би ли јој они повратили дарове и хаљине које су јој били однели бећари, који су похарали Сиколе и друга нека крајинска села. Девојчицу ту види Вељко најпре у кући крајинскога капетана Стојана Абраша, па је одмах одзове и узме да га служи. Кад чује његова жена да он живи са Станом као са својом женом, она се стане спремати да дође к њему у Пореч, а он јој одмах поручи да ће је бацити у Дунав ако дође.
После тога да 1000 гроша владици, и нешто Карађорђевим писарима, те му допусте да се венча са Станом. И тако се ожени по други пут; а оној првој жени поклони кућу и још неко имање у Јагодини, те је после онамо живела.
Али он, као и многи други славни војници, љубећи више женски род него саму своју жену, није ни Стани остао веран, па не само што је грешио с другима, него се и првој својој жени навраћао, те је 1812 године родила дете.
Са Станом није имао деце: а с првом, осем онога детета 1812, имао је сина Раку који је, кажу, био врло налик на оца.
За Чучук-Стану кажу да је била врло милостивог срца, и многе је измолила да их Вељко не посече.
Њу је Вељко био послао са снахом и другим женама у Пореч, а кад разбије Турке на Буковчи, учини му се срамота да своју жену крије по Поречу, па пошље те и њу и Милутиновицу доведу опет у Неготин. Кад Срби побегну из Неготина, после Вељкове смрти, Милутин с момцима изведе своју жену и Стану која је била трудна па у Неготину од пуцњаве топова и кумбара побацила.
О Вељку има више у Кнежевини Србији, стр. 889—903.
Допуна
Онај бег кога је Вељко у почетку свога војевања ухватио у селу Подгорцу , и од кога узео је коња Кушљу, зове се Осман. Од Кушље се после Вељко није растајао до смрти.
Још ваља прочитати оно што о Вељку пише Сима Милутиновић у Тројебраству од стр. 1—38.
- Финка значи левак; а Баба-финика кажу да се зове она котарица лађи на катарци у којој седи по један, те пази куд лађа иде. Глед. Кнежевину Србију, стр. 983. ↩︎
- Песма каже да је Вељко пао у недељу. Зна се да је оних дана, у које по свему причању пада Вељкова смрт недеља била 20 јула. Те тако је сва прилика да је неготински витез пао лицем на Св. Илију, 20 јула 1813, на свету недељу. ↩︎
- Тако је звао те мале војводице. ↩︎