Филиповић Јован, родио се у Карловцима 1819 године.
Основну школу и гимназију свршио је у месту свога рођења, а права је слушао у Пожуну. За својега школовања, као добар ђак, уживао је стипендију из задужбине Србина Сервицкога.
По свршетку школа, дошао је у Србију и, 15 марта 1839, постао је канцелиста у савету.
Године 1840 декембра 3, унапређен је за експедитора у истој канцеларији.
Године 1842 новембра 7, постављен је за архивара кнежеве канцеларије.
Канцеларија та у оно време имала је три одељења „внутрење, инострано, и судејско“, и свако одељење водило је своје послове за се.
Јован Филиповић остао је у тој канцеларији дуго и, као правник, напредовао је врло лепо у судејском одељењу.
Кад је Кнез уступио судску власт касационом суду, и кад је за то судејско одељење у кнежевој канцеларији укинуто, Филиповић је отишао за председника суду апелационом, а 15 октобра 1858 постављен је за члана суда касационога, у ком је председавао у кривичном одељењу.
Био је неко време и управитељ просвете.
Године 1864, за суђење кривице Антонија Мајсторовића и других који су били оптужени да су радили против Кнеза Михаила и ондашњега реда у земљи, Филиповић је стављен под ванредни суд који га је осудио на три године затвора. Затворен је заједно с осталим судијама, друговима својим, у Карановцу, и на слободу је изишао тек по кнежевој милости.
Последње време свога живота провео је као адвокат у Београду, где је и преминуо 28 фебруара 1876.
Књижевни Филиповићеви послови ово су:
- Философија права, у Београду, 1839;
- Авала или забавник за године 1846 и 1847. у Београду;
- Философија права као наука о истраживању извора умнога права, у Београду. 1863;
- Цар Јосиф и његов двор, превод с немачког, у Београду;
- Голуб, роман, с француског језика преведени.
Филиповић је био човек врло чврста карактера: у оном што је држао да је право, није попуштао ни за чију љубав. Што је мислио да му је дужност радио је ни мало не гледајући је ли то ком по вољи или није.
Као председник апелације, ослободио је Видоја Ивковића кога, је први суд био осудио на смрт, и чија би смрт била по вољи и ондашњем министру и двору.
Писане законе знао је као својих пет прста и, у тренут ока, налазио је у њима оно што би му кад затребало.
Писао је слогом веома заплетеним; па и у говору, чак са сељацима, служио се је језиком са свим канцелариским.
Филиповић је био висока раста, сув, коштуњав, малих зелених очију, шиљаста носа, груди слабих, а нарави веселе и у друштву врло погодне.