Уровичанин Петар, главни тобџија Вељков, родио се у селу Уровици, близу Брзе Паланке.
Једном о Спасову дне, кад слави неготинска црква, на ручку су били Хајдук-Вељко и руски ђенерал коме је стан био на Прахову.
Кад су пили здравице, Вељкови су војници пуцали из пушака. Онда ће руски ђенерал упитати:
— Зар немате топова него пуцате из пушака?
Вељко, мало да се похвали, одговори овако:
— Имам и топова, имам и тобџија бољих но ти, господине ђенерале, али ми је огодно џебане, па штедим…
Ђенерал онда заповеди да довуку његова два топа к цркви, и рекне:
— Ево два топа и доста џебане! Нареди да један пуне твоје тобџије а други ће пунити моје: да видимо који брже раде.
Вељко би се сад покајао, али ђенерал хоћаше да види које су тобџије боље?
Кад наместише топове и јавише ђенералу, он се окрете Вељку и упита:
— Камо твоје тобџије?
Вељко дозва: Петра Уровичанина, Мартина из Неготина, и Џурку из Малајнице.
Сва тројица беху у белим сукненим хаљинама, опасани сиџимкама преко хаљина.
— Ето мужики а не солдати! подругљиво рече ђенерал.
— Других немам, одговори Вељко, слегнувши раменима.
Ђенерал узе с астала једну калајлију, и у њу сручи равно десет дуката рекавши:
— Стави и ти, Вељко, толико!
И Вељко сасу 10 дуката у калајлију.
— Које тобџије, у три маха, избаце топ пре, нека носе ове новце! викну ђенерал.
Сад дозваше тобџије и руске и Вељкове, и сам ђенерал каза им шта је опклада.
— Не осрамотите цара, мене, и себе! заврши он, гледећи Русима у очи!
Вељко пак, окренувши се Петру, Мартину, и Џурки, рече:
— Ако ме данас осрамотите, боље у Турке бежите; мене више не чекајте!
Тобџије се наместише око топова и почеше свој рад.
Први топ испалише тако у један мах, да би човек рекао један је топ пукао а не два!
Други испалише тако да су се могла распознати два пуцња.
Трећи Вељкове тобџије испалише, и почеше чистити га, па тек тада пуче топ руски.
Ђенералу би врло криво, па своје тобџије посла у затвор; а Петра, Мартина, и Џурку дозва и у њихове шубаре изручи им новце од опкладе.
— Пите! И нек вам је на здравље! рече он.
Вељко пак додаде им влашки:
— Те паре поделите с руским тобџијама; они ће нама сутра требати!
Тобџија Петар Уровичанин нарочито се је одликовао на Кобишници и у Неготину, где је од силне ватре изгубио једно око. И све те несреће он је преживео, па га је као старца око године 1866, код његове куће, убио ђерам од бунара!!…