Узун-Мирко (Апостоловић), родио се у селу Смрдљиковцу, у рудничкој нахији, од прилике године 1782.
Отац Мирков, Петар Апостоловић, дошавши из Пипера, станио се је био у том селу, у рудничком Качеру.
У Кочину Крајину, Мирков деда Апостол, и отац му Петар, погину бијући се уз Аустријанце против Турака, а мати његова, кад се Аустријанци повуку, пређе с Мирком у Срем да се склони од Турака. Повративши се доцније из Срема, она не оде у Смрдљиковац на старину, него се настани у селу Мислођину у београдској нахији.
Мирко као шипарац сиђе случајно у Београд, па ту стане у Турчина Мехмеда терзије да учи терзиски занат. Изучивши занат, везао је Аганлији ћурак од 100 дуката ондашњих новаца: али у том послу поквари вид, и у мало не ослепи са свим. Од те болести извидао га је без паре и динара, само за савет, неки Хаџи-Кариман.
У терзије Мехмеда, Миркова мајстора, биле су две кћери, младе и лепе. Мехмед понуди Мирка да се потурчи, па да му да једну кћер и велики део свога имања. Мирко не хтедне мењати своје вере, и Турчин га остави на миру.
У пролеће године 1804, Срби устаници већ су се почели тући с Турцима, и глас о њиховим бојевима продирао је чак и у ардије мајстора Мехмеда терзије у Београду.
Једнога свеца, када се није радило, Мирко је, седећи крај прозора хартијом залепљених, мислио како би се измакао из Београда, и ускочно међу устанике. Па тек од залуднице стане прстима лупкати у хартију на прозору као што се лупа у добош. Врата собња била су му затворена. Он је у соби био сам. На један мах неко лупне на врата и викне турски:
— Ач капи (отвори врата)!
— Ничим ачајим (за што да отворим)? Одговори Мирко.
— Отвори!
— Не ћу!
— Отвори!
— Не ћу!
У то дође и Мирков мајстор, Мехмед, и упита шта је то!
Турчин, сусед, који је лупао Мирку да отвори, рекне:
— Овај твој ђаур добује у пенџере и зове у хајдуке!…
Мехмед се сад толико расрди да Мирка одмах обори у фалаге, и удари му 90 прута по табанима!
Од тога боја боловао је три месеца; и за то време све једнако је вребао прилику да утече из Београда.
Момци пашини гонили су сваки дан из града камиле па пашу изван шанца који је био око вароши. Мирко, једнога дана, уђе међу камиларе и камиле те тако, с том гунгулом, прође кроз капију, а стража га не опази. Кад одмакне од вароши, остави и камиле и камиларе, па запне међу устанике, и то правце у Глибовац Станоју Главашу, уз кога су били махом бећари, голи синови.
Прву рану добио је Мирко на Карановцу 1805: кад су Срби нападали на турски шанац, Мирка згоди олово у главу више чела с леве стране.
Другу, много слабију рану, добио је на Смедереву.
Трећу му је задала једна греда коју је на њега свалио турски топ, 29 септембра 1806, у опсади Београда.
За јуриш на варош Београд, у очи Св. Андреје 1806, одабере Бимбаша Конда 90 бећара, с којима је хтео да освоји Сава-Капију (коју Турци зову Бањалучка Капија). У овим бећарима био је и Мирко, и то један баш од оне петорице који су с Кондом извршили то јуначко дело.
У очи Св. Андреје 1806, 90 бећара боји су пристали да с Кондом провале ту капију, спремали су се раније за тај јуначки посао. Многи су се то вече побратимили заклињући се један другоме да друг друга не остави у невољи, неки су чистили оружје, неки су прилегали да малко проспавају, а многима сан на очи није ни слетао!
Дође заповест да се полази: нико да не говори, нико да не кашље, да не лупа. Конда је ишао напред, Мирко за њим, па Петар Сремац, Никола Стамболија, неки Карловалија, и још двојица. Осем помрчине од ноћи још је била и магла пала. На првом станку, виде се да је од 90 остало само 25; али ови иду одважно.
Прођу турски хан онде где је сада зграда царинска. На пушкарнице томе хану Конда је наредио да се прислањају с поља цигље, те тако да прођу без штете: и одиста прођу.
Конда се први попне на палисад; прихвати Мирка, и помогне му да се попне и он. Сад пође на капију да је отвори. Петар Сремац носио је секиру да обије катанац.
Стражар их осети, и упита:
— Ко је? Па замане ножем. Мирко ухвати руком за нож, те се обрани али опали пиштољ. То учини узбуну. У том Конда не пуца него само ножем пробада и сече, а Петар са секиром доспе те обију катанац и викну својима:
— Хајдете, браћо, капија је наша!
Тако се ту, после доста крви, Срби укрцају унутра, а Турци који не изгину, побегну ка граду. Конда је ту добио четири тешке ране. Мирко је добро прошао, и чак је доспео да свога мајстора Мехмеда заклони од војника, пода му да дукат за укоп жене, која му је баш тада била умрла.
После освојења Београда, Мирко се борио на Дрини, био је и на Делиграду, и ту је рањен. Осем тога био је у бојевима на Ужицу, на Лешници, на Каменици 1809, и на Јасици 1810.
Године 1813, рањен кроз кук, прешао је и Мирко у Аустрију, и отишао у Беч те се лечио.
Мирко је доспео да се бије с Турцима и у другом устанку, под Кнезом Милошем. Тада је био у бојевима на Липару, на Чачку, и на Дубљу.
Пошто се умири, Мирко купи у Београду кућу, и настани се да живи ту. Али су га Турци толико узнемиривали да је, најпосле, продао кућу и отишао на Колубару код Обреновца да држи механу.
У то време у Остружници је био поп Марко Дољанчевић, велики непријатељ турски.
Турци су досадили Кнезу Милошу тужбама на овога Попа Марка и на Узун-Мирка.
— Вала и била, од ова два човека Турчин жив не може проћи оним путем, говорили су они: — Што папаз пропусти па Остружници, то Узун сачека на Колубари; а што Узун пропусти на Колубари, то папаз сачека и потуче на Остружници!
С оваких тужаба Кнез Милош је звао Мирка неколико пута у Крагујевац на одговор, и свагда га је отпуштао с даром од 50 до 60 мамудија.
Најпосле Кнез Милош га постави за цариника на Вишњици, где је остао до године 1842 а тада, при промени владе, оста без службе.
Више пута молио се већ изнемогли старац Узун-Мирко Кнезу да му се да каква пензија, али му се то није одмах дало. Чак су га једном, причаше сам он, у савету запитали:
— Камо ти документи о служби!
— Моји су документи мојих 7 рана, одговори Мирко, и почне се свлачити да ране покаже саветницима, али га они уставе, и одреде му 140 талира пензије.
Та му је пензија доцније повишена на 300 талира.
Кнез Михаило дао је Мирку своју фотографску слику на којој је својом руком написао: „Јунаку Узун-Мирку за спомен. На Цвети, 1865 марта 28, — М. М. Обреновић“.
О педесетогодишњици, 21 маја 1865, Кнез Михаило му је, својом руком, приденуо таковски крст. А кнез црногорски послао му је златну медаљу Обилићеву.
Узун-Мирко је био врло висока раста; за то је и прозван узун, што турски значи висок. За младих својим година, особито кад је војевао, одевао се је богато и врло живописно. То се одело у неколико види и на његовој слици која се находи у народном музеју, у Београду.
Узун-Мирко је преминуо 20 новембра 1868 године, и укопан је код цркве Св. Марка у Палилули.